Srbija 20 godina bez Evra – dosta smo čekali!

Fudbal 03. mar. 202018:15 > 18:17
Podeli:
foto: Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Fudbalska reprezentacija Srbije će kroz mečeve baraža pokušati da se posle 20 godina plasira na Evropsko prvenstvo.

Fudbalska reprezentacija Srbije će kroz mečeve baraža pokušati da se posle 20 godina plasira na Evropsko prvenstvo.

Nosioci igre sadašnje generacije „Orlova“ su bili dečaci kada je 2000. godine srpski tim poslednji put bio akter smotre najboljih evropskih nacionalnih selekcija.

Od tada se promenilo gotovo sve što je moglo da se promeni, od imena države, himne, zastave,  do pravila fudbalske igre, ali je jedna činjenična okolnost ostala ista – posle takmičenja u Belgiji i Holandiji Srbija nije uspela da se pojavi među elitom reprezentativnog fudbala na Starom kontinentu.

Za to vreme je srpski tim, pod različitim imenima, zaigrao na tri Mundijala, ali nikada nije došao do druge faze takmičenja, što je bio slučaj 2000. godine na Evropskom prvenstvu.

Po svemu legendarna utakmica protiv jednog od tadašnjih domaćina, ekipe Holandije, bila je poslednja za srpsku ekipu na evropskoj sceni, a velike nade polagane u kvalifikacione cikluse za potonja takmičenja redom su ostale neispunjene.

Tako je bilo i u nedavno završenoj trci za mesto na Evropskom prvenstvu, obeleženoj rezultatskim katastrofama, brojnim promenama na mnogim nivoima i finalnim odustajanjem od borbe, odnosno skretanjem pažnje na baraž u kom se na putu nalaze najpre selekcija Norveške, a potom i bolji iz duela između Škotske i Izraela.

“Tumbaković realno nije ni imao šanse, mleko je već bilo prosuto pre nego što je on stigao, tako da je sve nadalje bila racionalizacija”, kaže za nova.rs novinar Sportkluba Vladimir Novaković.

Popravni ispit…

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

Kalkulacije nikada nisu bivale sigurno oružje u sportu i često su se obijale o glavu onima koji su im previše verovali.

Njihovom aktiviranju, čak i u momentima kad im vreme nije, doprinela je i UEFA, promenom načina za kvalifikovanje na Evropsko prvenstvo, odnosno uvođenjem Lige nacija, preko koje je Srbija i stekla pravo na učešće u baražu, odnosno plej-ofu.

Debakl reprezentacije Srbije na gostovanju Ukrajini je značio da će put za mesto do završnog takmičenja biti daleko teži.

Odjeci „petarde“ su se čuli do kraja kvalifikacija, pa ni pojedini povoljni rezultati ostvareni posle smene Mladena Krstajića i imenovanja Ljubiše Tumbakovića nisu mogli da umanje načinjenu štetu.

Da li je to sreća u nesreći ili način da se agonija produži, tek Srbija je zahvaljujući prvom mestu osvojenom u jednoj od grupa takmičenju Lige nacija, odnosno njene „C“ divizije, stigla do ukupno treće pozicije među ekipama iz tog ranga i time omogućila sebi pravo na „popravni“.

Stvari u tom slučaju nisu nimalo jednostavne, pošto je prvi protivnik Norveška, drugoplasirana ekipa „C“ divizije i selekcija koja na svom terenu poslednji put poražena 4. septembra 2016. godine od Nemačke, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.

“Ne postoji tajna stadiona Uleval, više sticaj okolnosti. Ne bih ja to ni razmatrao ozbiljno onako kako se to ovde predstavlja. U njihovoj aktuelnoj seriji najveće ime koje su pobedili je Severna Irska, a svako veće ime je odnelo bar bod, još od Hrvatske 2015. godine. Pritom, tu vredi pogledati rezultate Hrvata u gostima. Balkanske ekipe tamo često pobeđuju jer je njihova podrška obično glasnija od domaće”, dodaje Novaković.

…kod prekaljenog profesora

Foto: EPA-EFE/SALVATORE DI NOLFI

Pre četiri godine fudbalski svet je bio očaran načinom na koji se reprezentacija Islanda borila na Evropskom prvenstvu, gde je stigla do četvrtfinala i na tom putu uspela da eliminiše Englesku…

Osamnaest godina ranije Švedska je započela spektakularan niz od pet uzastopnih plasmana na velika takmičenja…

Na ulazu u novu dekadu Norveška pokušava da se, poput Srbije, prvi put posle 20 godina plasira na Evropsko prvenstvo…

Sve tri napomenute situacije imaju jednog zajediničkog imenitelja, 71-godišnjeg selektorskog asa – Larsa Lagerbeka.

“On 30 godina vodi reprezentacije, jedinstven je po tome i sve vreme je prilično uspešan. Vidi se da mu prija taj koncept kontrole ega i psihologije, više nego detalji taktike”, kaže Novaković.

Iskusni stručnjak nije imao sjajan kvalifikacioni ciklus, u prvi plan izlazi podatak da je njegova ekipa zabeležila čak pet remija na devet odigranih utakmica, te da su po bod sa njihovog terena odneli Šveđani (3:3) i Rumuni (2:2).

Ranije je Lagerbekov tim sa sedam datih i samo dva primljena gola na šest mečeva u  Ligi nacija obezbedio 13 bodova i prvo mesto u svojoj grupi, a samim tim i drugu šansu za plasman na Evropsko prvenstvo.

Ubojito obdanište

Foto: EPA-EFE/FRIEDEMANN VOGEL

Činjenica da dve decenije nije uspevao da stigne do karte za učešće na velikom takmičenju bacila je norveški nacionalni tim u zapećak evropskog fudbala, ali i od njega načinila tempiranu bombu koja može lako da eksplodira ukoliko se sa njim olako rukuje.

Vreme Olea Gunara Solskjera, Torea Andrea Floa i Džona Kerjua je daleka prošlost za norveški fudbal, a godine neuspešnog traganja za novim zvezdama su, čini se, ostale u prve dve dekade 20. veka.

Fudbalski svet je za nešto manje od jedne sezone potpuno opčinio Erling Holand, 19-godišnjak rođen nekoliko meseci pošto je tim njegove matične države završio svoje, do sada, poslednje učešće na Evropskom prvenstvu.

Ipak, on u timu Lagerbeka nije prva violina u napadu, već je ta uloga i dalje u nogama  Džošue Kinga, tamnoputog napadača Bornmuta, najefikasnijeg igrača aktuelne generacije, kome u špicu društvo uglavnom pravi Aleksander Serlot, napadač Trabzona.

Važni šrafovi u taktičkoj postavci iskusnog Šveđanina su, nekada najveći talenat sveta, sada 21-godišnji Martin Edegor kao kreativni vezista i njegov vršnjak Sander Berge, na poziciji centralnog igrača sredine terena, zaduženog za „hapšenje“ i podelu lopti.

Lagerbek nije previše eksperimentisao u utakmicama kvalifikacija, formacija je doživljavala minimalne promene u odnosu na protivnike, ali je sistem uglavnom počivao na standardnoj postavci 4-4-2, uz modifikacije u kojima je uloga drugog najisturenijeg fudbalera dodeljivana Edegoru.

“Norveška ima vrlo specifičan tim, totalno bez balansa. Napred je krcat talentom, ali je odbrana slabašna, čak i za naš nivo. Zbog toga se često odlučuju za zatvoreniji pristup protiv dobrih ekipa. Sa tri mlade superzvezde Norveška će izvesno biti bitan faktor u evropskom fudbalu u predstojećoj deceniji, ali su trenutno i dalje neiskusni”, ističe Novaković.

Suštinski, Norveška ima ustaljen način igre, igrači podeljene zadatke i obaveze, što je pozitivna okolnost kojom reprezentacija Srbije ne može da se pohvali. Sada već – godinama.

Ni na nebu ni na zemlji

Foto: Pedja Milosavljevic/Starsport

Kao da je nekakav urok bačen na fudbalsku reprezentaciju Srbije pa praktično nikada  stvari ne mogu da budu postavljene onako kako bi trebalo.

Verovatno je poslednji put situacija bila nešto povoljnija pre 20 godina, ali se, nažalost, u prvoj rundi nokaut faze Evropskog prvenstva isprečila moćna Holandija sa jednom od najboljih generacija u istoriji fudbala.

Sve posle toga se svodilo na bljeskove, briljantne momente, okolnosti dostojne opevavanja i potonje katastrofalne padove iz kojih je podizanje svaki put bivalo sve teže i teže.

Eksperiment sa Mladenom Krstajićem je moguće jedna od najgorih odluka ikada donetih u srpskom fudbalu, a konkurencija je ozbiljna, u toj meri da se posledice dešavanja na Mundijalu i kasnije u prvom delu kvalifikacija nisu mogle zamaskirati ni dovođenjem Ljubiše Tumbakovića, označenog nekakvim nacionalnim herojem pošto je odbio da sedi na klupi Crne Gore u utakmici protiv tima koji predstavlja samoproglašenu državu Kosovo.

Trofejni trener jeste na neki način uspeo da stabilizuje situaciju, pojedini fudbaleri su se vratili u tim, ali je ponovo dolazilo do sukoba koji su remetili ionako krhko primirje u srpskoj reprezentaciji, doduše bez većih posledica i uz kakvo-takvo razjašnjavanje stvari i  vraćanje na nultu tačku.

Tumbaković je odmah po dolasku na klupu Srbije objavio da se od kvalifikacionog kruga odustalo, te da sve snage treba usmeriti ka baražu, kao jedinoj realnoj šansi za plasman na EURO 2020.

S tom namerom je odigran i drugi deo kvalifikacija, s namerom da se skocka tim za 90 odlučujućih minuta, ali nije izvesno da je Tumbaković u tome uspeo niti se može izvući zaključak da je Srbija pred duel koji rešava sve sigurna da zna gde treba da joj stoji glava, a gde rep.

Azerbejdžani i ostali “dronovi“

Foto: EPA-EFE/Juan Carlos Hidalgo

Koreni tome su duboki… Prvi neuspeh u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo posle takmičenja u Belgiji i Holandiji, tadašnju reprezentaciju Srbije i Crne Gore je sačekao u pokušaju da se plasira na turnir organizovan 2004. godine.

Ime Gurbana Gurbanova i dalje odzvanja u ušima ljubitelja fudbala na ovim prostorima, a prosutih pet bodova u dva duela sa Azerbejdžanom su ekipu tadašnjeg selektora Dejana Savićevića ostavili na trećem mestu kvalifikacione grupe.

Tada popravnog nije bilo, jednako kao i četiri godine kasnije, kada je selekcija Havijera Klementea, premijerno pod imenom Srbija, ostala kratka za tri boda, izgubljena u utakmici protiv Kazahstana, uz napomenu da je od 14 mečeva čak šest završeno nerešenim ishodom, uključujući i duele sa Finskom i Jermenijom.

Slično momentima iz bliske prošlosti, Srbija je za bod ostala bez šanse da se plasira u baraž za mesto na EURO 2012 u Poljskoj.

Tu poziciju je zauzela Estonija, koja je iz Beograda odnela sva tri boda i ekipu selektora Vladimira Petrovića ostavila samo da mašta o tome kako izgleda igrati na smotri najboljih evropskih fudbalskih reprezentacija.

Da li uopšte treba pominjati detalje iz 2014. godine i famozne kvalifikacije za Evropsko prvenstvo održano u Francuskoj? Dovoljno je reći „dron“, ali i podsetiti na katastrofe u duelima sa Danskom, Jermenijom, Portugalom…

Iz svega navedenog nameće se samo jedan zaključak – skoro uvek je falilo malo i gotovo po pravilu je nedostatak stvaran u mečevima za koje se mislio da su „mali“ i lako pobedivi, uz hronični problem nedostatka pravog autoriteta, ličnosti ili znanja, na selektorskoj poziciji.

I, kako sad?

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

Segment u kom je navedeno da je Norveška otišla ispod radara prosečnog konzumenta fudbalskog sadržaja u sebi sadrži srž problema u stvaranju atmosfere oko reprezentacije u okviru granica Srbije.

Nesporno je da srpski tim obiluje kvalitetnim fudbalerima, igračima visokih klasa koji u svojim klubovima prikazuju sjajne partije i uglavnom igraju neke od glavnih uloga, te pune medijske stupce najavama ili ostvarenjima spektakularnih transfera.

Ali…

Nesporan mora da bude i momenat u kome se mora shvatiti da reprezentacija ne može da bude skup najboljih, već kombinacija onih koji poseduju komplementarne fudbalske kvalitete, a sve u cilju postizanja rezultata.

To je ono što je najbitnije, zar ne? Ili je važno se vidi „lepršava igra, lepa za oko i još bolja za kladioničarske bravure“?

U aktuelnom slučaju, srpski tim, kao što je već rečeno, nije formiran do nivoa u kom se jasno zna ko šta treba da radi, šta se od koga očekuje, kome pripada koja uloga.

Sigurno je da trenutni selektor nije imao previše vremena za to, ali je takođe i sasvim sigurno da su prethodne godine bačene u vetar, odnosno da se gotovo ništa iz onoga što je rađeno „onomad“, ne može prepisati jer je kontinuitet izgubljen, a pritom je i nemoguće vraćanje na pricipe koji su se pokazali kao ispravni i korisni.

Velike reči i velike želje bi trebalo takođe da ostanu tamo negde daleko. Ne, Srbija nije fudbalska sila i ne, Norveška nije bara koju je moguće preći samo ako se to poželi i ne, neće pomoći ukoliko se bude pa i za tren razmišljalo o nekom daljem koraku.

Pravo na to ne postoji, naročito ne kod simpatizerskih masa i medijskih radnika, često odgovornih za raznorazne atmosferske poremećaje. A, kao što je već rečeno, sve oko reprezentacije Srbije je toliko krhko da bi jedan pogrešan potez mogao dodatno da zakopa već pošteno ukopano srpsko fudbalsko biće.

Tako da, što bi se u narodu reklo, pamet u glavu, zadnjicu uza zid, pa šta bude. I, možda, bude svašta. Pogotovo u Norveškoj. Videli smo kakvu navijačku kulisu su napravili naši iseljenici na nedavnom ATP kupu u Australiji. Srba ima sve više u Norveškoj i željni su Srbije. Na bilo kom nivou. Možda bi to mogao da bude kec iz rukava, ali pre toga treba dobro poređati ostale karte. I ne dozvoliti bilo kakav previd.

Dosta ih je bilo.

Ma, i previše.