0
Sjaj traje dok svetle reflektori, problem nastaje kad se ugase.
Lionel Mesi je šampion sveta, omaleni Argentinac je zacementirao mesto u argentinskom folkloru i pridružio se Dijegu Maradoni među fudbalskim bogovima.
Usledila je neverovatna proslava, pa su se svetla sa Katara i spektakularnih stadiona Lusail, Al Bajt i 974 preselila u Južnu Ameriku, a navijači, novinari i učesnici kućama otišli puni utisaka.
PROČITAJTE JOŠ...
Uprkos zabrani alkohola, kontroverzi oko kapitenske trake u duginim bojama, te smrti velikog broja radnika koji su učestvovali u izgradnji stadiona, tekstovi o Kataru su u najvećoj meri opisani iz bar poneki superlativ, pa su zadovoljni i Đani Infantino zbog uspešno završenog takmičenja, i Lionel Mesi zbog gore nabrojanog, ali najviše razloga za zadovoljstvo imaju upravo oni koji su dali novac za njegovu organizaciju – katarske vlasti.
Naime, još otkako je Katar dobio organizaciju turnira, malo-malo pa se u stranim, pre svega zapadnim medijima provlačio termin „sportwashing“, prevedeno na srpski – pranje uz pomoć sporta.
U kratkim crtama, „sportwashing“ je pokušaj pojedinaca, grupacija, korporacija ili zemalja da svoju reputaciju poboljšaju kako bi skrenuli pažnju sa unutrašnjih problema, koristeći sport kao jedan od najjačih propagandnih alata koji postoje.
Što se tiče fudbala, iz sličnog razloga su već organizovani turniri 1934. godine u Italiji, pod vladavinom Benita Musolinija, zatim 1978. u Argentini, kada je na vlasti bila vojna diktatura predvođena ozloglašenim Horhe Rafaelom Videlom, dok su poslednja tri – Brazil, Rusija i sada Katar – poslužila lokalnim vlastima da se „operu“ od kršenja ljudskih prava. Doduše, sam termin je relativno novijeg karatera (prvi put upotrebljen 2012. godine na Tviteru kao derivat reči „greenwashing“ korišćene za zemlje koje su ekološki pokret koristile iz istih pobuda), ali je suština ista – korišćenje nečeg pozitivnog kako bi u javnost bila poslata slika koja će skrenuti pažnju javnosti sa stvarnih dešavanja.
Doduše, nijedan od prethodnih pokušaja nije se završio slavno – Musolinijeve fašističke ideje ubrzo su prevazišle lokalne okvire i postale jedna od najpogubnijih ideologija 21. veka, u Argentini su iskoristili priliku da skrenu pažnju na položaj protivnika režima koji je bio zaslužan za smrt hiljada ljudi, Rusija je manje od četiri godine od organizacije Mundijala pod sankcijama UEFA i FIFA zbog napada na Ukrajinu, dok su Brazil iz dana u dan potresali haotični protesti što zbog položaja siromašnih, što zbog konstantnih probijanja rokova izgradnje zbog čega su plaćani milioni u penalima.
A koliko je daleko išla potreba da sve bude u znaku ove zemlje pokazuje i naslovna fotografija teksta – Lionelu Mesiju su organizatori gotovo na silu obukli deo tamošnje nacionalne nošnje u kojoj je i podigao trofej, pa je kapiten „gaučosa“ u večnost ušao na sebi noseći bišt – iako deo kraljevske odeće, nema dileme da bi Mesiju bilo mnogo draže da je u prvom planu bio dres i grb Argentine, bar u trenutku kada je podigao „boginju“.
Zasad su reflektori još uvek na Mesiju, u Argentini…
A šta će biti kada se svetla i tamo pogase, a praznik zvani Mudijal i zvanično bude arhiviran? Ostaje nam da vidimo. Prethodna iskustva ne idu Katarcima na ruku, a ako su išta mogli da nauče iz istorije, to je da je za ozbiljniju popravku imidža potrebno mnogo više od pukog dopuštanja fudbalerima da se na određenoj geografskoj površini bore za titulu najboljeg na svetu, jer će se kad tad oči čitavog sveta privići na tamu, a tada se vidi sve.
Mesiju niko ne može da oduzme ono što je postigao na terenu, ali je jasno da će u narednim godinama nad ovim turnirom biti nadvijena jedna velika senka, a kad se ona raziđe, biće jasnije da li će Argentinac bez ikakve zadrške moći da uživa u učinjenom, ili će postojati to „ali“, koje na sve baca totalno drugačije svetlo. Ni najmanje pozitivno.
BONUS VIDEO Izjava Lea Mesija posle velikog finala
