Ni sto puta ponovljeno: "Dobri smo, ali nismo imali sreće", ne postaje istina kad klub odigra grupnu fazu Lige šampiona kako ju je do sada odigrala Crvena zvezda.
Pet utakmica, jedam remi i četiri poraza, poslednji u utorak uveče u Bernu od Jang Bojsa (2:0). Izgubljena je i krajnja šansa da se Zvezda plasira bar u nokaut fazu Lige Evrope, što je kratko i jasno – neuspeh.
PROČITAJTE JOŠ:
Neuspeh ekipe, Baraka Bahara kao trenera i uprave srpskog šampiona, svakog na svoj način.
Stiče se utisak da Bahar nije uspe da se poveže sa ekipom kako bi trebalo, da ne uspeva da nađe recept koji je imao sa Makabi Haifom, uprava je promašila s pojačanjima i to je papreno plaćeno, dok igrači na terenu nisu pokazali kvalitet dostojan takmičenja u kom su igrali.
I već nekoliko puta kad su se dešavali porazi mogli smo da čujemo kako nisu imali sreće.
Ne može uvek (ne)sreća da bude kriva, ima nešto i u znanju, pošteno je i to reći. Eno i Lajpcig je vodio 2:0 protiv Sitija na poluvremenu, pa kako je prošao na kraju? Pre ili kasnije, kvalitet dođe do izražaja, a ovde ga jednostavno nema dovoljno.
Da se razumemo, nije kraj sveta ako se ispadne u grupi sa Mančester sitijem i Lajpcigom ovakvim kakvi su, ali kad dozvolite sebi da vas dotuče i Jang Bojs, koji je i posle golova to je onda za prst na čelo.
Njegova odbrana se i sama ponekad ponudi da primi gol i može jednom da bude nesreća kad se šansa ne iskoristi ali kad se to ponavlja iz utakmice u utakmicu to onda više nema veze sa fortunom.
Već smo pisali da Šerif Endiaje za novac koji je za njega plaćen ne zaslužuje dres Zvezde. Ako i zna da igra fudbal, više nema poente da se samo veruje nekome na reč kad kaže da ume.
Umeo je svojevremeno i Ernan Barkos, samo to zvezdaši nisu videli. Imao je Šerif tri meseca do sada, očekivalo se da će vitlati značkom u Superligi i nije pokazao ništa. Štaviše koštao je Zvezdu daleko skuplje od ona četiri miliona koliko je dato, jer joj je promašajima izbio još koji milion iz kase, plaćen kroz poraze i sada ispadanje.
Bilo koji špic koji ima iole kvaliteta i samopouzdanja, pogodio bi dve šanse u prvih šest, sedam minuta i Jang Bojs bi već tada bio na kolenima.
Umesto toga, desilo se potpuno obrnuto. Kosta Nedeljković se našao na putu lopti koju je skrenuo ka svojoj mreži, dok je Levin Blum pokazao takođe ono o čemu smo pisali, da iz drugog plana zna da zategne praćku. To je uradio u 29. minutu i već tada zapečatio evropsku sezonu crveno-belih.
Šerif je plaćen preko deset puta skuplje nego svojevremeno Milan Pavkov, koji je znao da spakuje loptu u mrežu kad je trebalo njegovom timu. Dao gol Liverpulu, davao ih Kopenhagenu i Helsinkiju, bilo ih je još nekoliko u evropskim mečevima.
Ako se uteha traži u tome što Zvezda do sada ni u jednom meču nije doživela debakl kao što se dešavalo u prethodna dva učešća u Ligi šampiona, slaba je to uteha.
Tačno je da je 2018. i 2019. bilo nekih teških poraza, mnogi pamte i PSŽ u Parizu (6:1) i Bajern u Beogradu (6:0), kao i Totenhem u Londonu (5:0), ali pamte i da se sa respektabilnim Napolijem igrao „iks“ na Marakani na kojoj su pobeđivani Liverpul i Olimpijakos.
Dva puta je Zvezda sa daleko jeftinijim timom od sadašnja 73 miliona evra, gde su se isticala po nekolicina stranaca, uzimala više bodova od ove u kojoj su stranci praktično jedini koji se ističu uglavnom po lošim stvarima.
Zato je nejasno zbog čega uprava kluba iz Ljutice Bogdana toliko insistira na stranim igračima, govoreći da imaju i donose veći kvalitet u odnosu na domaće fudbalere. Taj rezon bi imao smisla kada bismo kvalitet videli na delu, ali ako jedan Dušan Jovančić, ili Branko Jovičić u defanzivnim zadacima krpe rupe mnogo bolje nego momci koji sada ordiniraju veznim redom, o kakvom rezonu onda pričamo?
Evo imali su pet utakmica grupne faze da to pokažu i nisu to uradili. Glazer je možda jedina svetla tačka, Šerif je do sada bio katastrofalan, Điga ni tu ni tamo posle odličnog početka, Hvang loše, Marko Stamenić se malo još i izvadio posle nekih užasnih utakmica, Piter Olanjinka i Žan-Filip Kraso su gurnuti u drugi plan, u kom još uvek tavori i Jovan Mijatović iako zaslužuje šansu pre Endiajea. Videlo se u Bernu koliko mu je teško pao poraz jer je seo na zemlju i delovao kao da skupljen plače.
Njegove greške i promašaje je lakše istrpeti jer su nas godine za nama naučile da Zvezda preko milion evra prodaje skoro isključivo domaće igrače. Ričmond Boaći, Luis Ibanjez, Gelor Kanga, Mateo Garsija, Irakli Azarov i Ohi su primeri stranaca koji su odlazili za bar milion evra poslednjih godina i Boaći je najskuplje prodat, za pet i po miliona.
Oduzmite od toga koliko je Zvezda platila da ga vrati i cifra bude manja za dva i po miliona. Za to isto vreme je Nemanja Radonjić otišao za 12, Strahinja Eraković za osam, Aleksandar Pešić u dva transfera za 5,7 miliona, braća Ilić za pet i po, Marko Lazetić za četiri i po, Dejan Joveljić za četiri, Miloš Degenek za nešto više od tri i po. Tu su i Terzić, Račić, Gavrić primera ima još.
Nije ovo pokušaj da se vrti ona stara priča da treba da guramo srpske igrače. Poželjno jeste, ali ako se puca na rezultat, a stranci mogu da isporuče nešto bolje za iste ili slične pare, onda klub nema obavezu prema reprezentativnom fudbalu.
Ali, kad se stranci preplate i pozlate za ovdašnje uslove, a dobije se jedno ništa, još veće od onog pre četiri godine, onda uprava na čelu sa Mitrom Mrkelom i Zvezdanom Terzićem duguje objašnjenje na šta je potrošeno šest meseci pred Ligu šampiona.
Ispunili su želje treneru, trener nije opravdao poverenje ni u domaćem prvenstvu ni u Ligi šampiona, često u poslednje vreme delujući kao da ga više zanima šta se dešava u Izraelu nego na terenu.
Uveravao je on da će da se koncentriše, da je dobro analizirao tokom pauze šta je falilo u igri Zvezde i onda se desio poraz u Bernu.
U redu je da se desi promašaj igrača, ali kad se promašaji ponavljaju, onda valjda neko drugi treba da dobije šansu, a to je onda odgovornost i izbor za koji trener mora da odgovara.
U kultnoj francuskoj akcionoj komediji „Taksi 2“ glavni junak Danijel u jednom trenutku upoznaje svog budućeg tasta generala Edmonda Bertinoa, kog pokušava da „ofarba“ kako je morao da radi više poslova da bi finansirao studije medicine, iako je medicini kao vozač taksija prošao jedino na bilbordu.
Na stranu što Bahar deluje kao da je samo prošao pored onog trenera koji je sa Makabi Haifom prošle godine imao svoja mala čuda u Ligi šampiona, Bertino je tada Danijelu rekao jednu zanimljivu stvar: kad se fokusiraš na dve stvari istovremeno, zar to nije garancija da obe radiš loše?
Da je Izraelac tu lekciju savladao ranije, možda bi sklonio svoje bližnje na bezbedno i probao da se fokusira na fudbal od koga ipak u Beogradu veoma lepo živi. Pitanje je, doduše, još koliko dugo, jer ga možda neki Danijel taksijem odveze do aerodroma. U jednom smeru.
BONUS VIDEO: Barak Bahar posle poraza u Bernu od Jang Bojsa
