Veliki ljudi ne moraju da se prave važni. Oni to jednostavno jesu. Ne moraju ni da traže pažnju javnosti. Jednostavno je imaju na svakom koraku. Veliki umeju da se nose sa njom. I da joj uzvrate na pravi način.
Svedočenja novinara i medijskih radnika koji su tokom karijera imali priliku da razgovaraju sa Radomirom Antićem potvrđuju da su u njemu najpre uvideli čoveka, a potom nosioca bogate karijere.
Karijere kakvom ne može da se pohvali nijedan njegov kolega na svetu. Ni u prošlosti, ni u sadašnjosti, a vrlo izvesno ni u budućnosti.
Sportska redakcija portala Nova.rs je pripremila sedmodnevni feljton posvećen Radomiru Antiću.
U nedelju pročitajte svedočenje Antićevog poslednjeg „poslodavca“, humanitarca Jovana Simića.
1. deo “Imao je, onako, šmek… Mudar, pa Užičanin je to…”
2. deo: Preko Skoplja do Partizana po traku i titulu posle 11 godina
3. deo: Šešir mistera Radija Antića
4. deo: Vatrogasac sa duplom krunom
Vaspitanje poneto iz vojničke porodice, formiranje ličnosti na užičkom Trgu Partizana, upoznavanje života u metropoli kroz boravak u Beogradu, „Lutonski univerzitet“, španska odiseja…
Sve komponente zajedno stvorile su gospodina, čoveka finih manira, iskrenog osmeha, ali i britkog uma koji nije mogao da bude imun na nepravde, pokvarenosti… Tako česte pojave, juče, danas, a sasvim sigurno i sutra.
Hroničar događaja u srpskom fudbalu, nekada novinar kultnog SOS kanala Nebojša Petrović, govorio je za Nova.rs kako je 2003. godine pokušao dobije od Antića odgovor da li planira da se vrati u Srbiju i preuzme reprezentaciju svoje zemlje.
„Emisija je trajala dva sata, jedno pet puta sam pokušao da ga navedem da odgovori… Tokom snimanja začula se snažna eksplozija nedaleko od redakcije. Prekinula je Antića u pola rečenice, ali se on samo stresao na momenat i nastavio, u profesionalnom maniru“, kaže Petrović.
Odgovor je dobio, ali u četiri oka, pošto se već pronela vest da je ispred restorana koji se nalazio blizu tadašnjih prostorija SOS kanala eksplodirao automobil.
„Sad ti je valjda jasno zašto mi se ne dolazi iz Španije“.
Dve godine kasnije Petrović i Antić su se ponovo sreli, ali u Madridu.
Reprezentacija tadašnje države pod imenom Srbija i Crna Gore igrala je sa Španijom što je bio idealan momenat za razgovor sa najpoznatijim Srbinom u najvećoj državi Iberijskog poluostrva.
„Došao je po nas automobilom u hotel, a na putu do kuće se uključio nekoliko puta u program radija gde je bio stručni saradnik. Bio je blagodet za novinare, zbog svoje harizme, elokvencije, inteligencije, osećaja za medije. Za razliku od većine trenera, 80 odsto njih komunicira sa medijima samo zato što to smatraju obavezom. On je uživao u tome“, kaže Petrović.
Na pitanje postavljeno 2003. godine dobio je odgovor tri leta kasnije. I ponovo se našao u društvu Antića.
„Drago mi je bilo putovanje u Kejptaun na žreb za Svetsko prvenstvo. Decembar je bio, iz Beograda smo putovali on, ja i kolega Đole Pajić sa Sport netvorka. Ostali su išli drugim letom. Imali smo vremena da razgovaramo i o drugim stvarima, van fudbala“.
A u Kejptaunu, prizor za istoriju.
Šahovska tabla, sa jedne strane Antić, sa druge Bora Milutinović. Uz kibicersko dobacivanje Milovana Rajevca.
„Snimao sam i nisam verovao u ono što se dešava. Iza nas Marčelo Lipi okružen italijanskim novinarima. Sto do nas Oto Rehagel, Joakim Lev i Oliver Birof. Tu negde oko bazena, Oskar Tabarez. Tamo za šankom Kafu. Ali, kome su oni interesantni u trenutku kada Vi sedite preko puta Vašeg prijatelja iz Bajine Bašte i razmišljate o potezu koji bi mogao da reši partiju“, napisao je Petrović u kolumni za „Mondo„.
Radomir… U domaćoj javnosti, poslovično spremnoj da pogrešno protumači, izvuče iz konteksta i shvati onako kako želi, Antićev manir da koristi svoje ime u odgovorima na pitanja označen je kao namerna dodatna samopromocija i davanje na značaju.
Možda je u tim trenucima, govorenja na srpskom jeziku, pred svojim ljudima, bio jedan obični, normalni i prizemni Radomir iz Užica koji nije želeo da bude posmatran kroz prizmu legendarnog igrača i trenera, pa je na pitanja u vezi sa njim odgovarao kao o nekoj drugoj osobi?
Nikada nećemo do kraja znati, kao što ga nikada nismo do kraja ni razumeli.
„Kao i većina naših ljudi koji su živeli i radili u inostranstvu, posebno u Španiji, imao je i neke tamošnje poštapalice, jedna reč na španskom i srpskom jeziku ne znači isto, pa je sve to delovalo simpatično. A on je pamtio imena. Svakog kolege. I svakoga je zvao po imenu“, zaključuje Petrović.
U kući Antića u Madridu na topao prijem je naišla i novinarka Sport kluba Marija Sekulović, u martu 2017. godine.
„Nismo očekivali da će se to dogoditi pošto u tom periodu nije davao izjave za srpske medije. Baš sam se iznenadila kad sam došla tamo i upoznala ga. Imala sam utisak kao da me taj čovek poznaje sto godina, odnos njegove supruge i njega prema meni je bio divan. Nisam se osećala kao stranac u njihovoj kući, razgovor je bio toliko prijatan da sam se osetila kao da sam njegova unuka, kojoj deda priča svoje utiske, sećanja i želi da negde ostane zapisano i zapamćeno šta je prošao kroz život“, kaže Marija za Nova.rs.
I nije bila potpuni stranac. U kući porodice Antić je sport bio konstantno na svim mogućim ekranima.
„Govorili su da stalno gledaju tenis na Sport klubu i da navijaju za Novaka Đokovića. U trenutku kad smo mi ušli u kuću na velikom televizoru gledao je utakmicu između Real Madrida i Betisa, na jednom lap-topu je bio prenos utakmice Partizana, na drugom neki teniski meč… Nije mi bilo jasno zašto i kako, a on je samo rekao da može sve da postigne i da sve to prati“.
Marija ističe i da nikada u životu ranije nije imala priliku da učestvuje u tako prijatnom razgovoru – na prvu loptu, ali jedna tema je probudila negativne emocije kod njenog domaćina i sagovornika.
„Razgovor je trajao i duže nego što sam očekivala, ali mi je bilo malo žao kada sam pokrenula temu o Svetskom prvenstvu i reprezentaciji… Nije želeo o tome da govori. Čini mi se da je bio razočaran svime što se dogodilo, a pre svega pojedinim ljudima iz srpskog fudbala“.
Stav i karakter, dve stvari koje je naša sagovornica izdvojila kao najjače utiske iz svog razgovora sa Antićem.
„To nosiš u sebi, a kroz karijeru se sve to nekako učvrsti. I to proizvede ono što ti zapravo jesi“.
Na taj način može da se opiše i put razvoja Antićeve ljubavi prema Partizanu.
Nešto slično, ali prema klubu sa druge strane Topčiderskog brda razvio je televizijski voditelj Ivan Ivanović, koji sa ponosom to ističe, ali tokom Antićevog gostovanja u njegovoj emisiji nije bilo mesta nekakvim fazonima u tom smislu.
„Ne, tome nije bilo mesta. Ja sam sa Ljubišom Tumbakovićem imao fore tog tipa, ali kad je došao kao selektor, posmatrao sam ga kao selektora, ne kao bivšeg trenera ili navijača Partizana. Te stvari u tim trenucima moraju da se stave pod tepih. Ako neko prvi spomene, onda je to u redu, ali je u slučaju razgovora sa Antićem sve bilo lišeno bilo kakvih klupskih podela. Jednostavno, on je uneo takvu dimenziju u razgovor“, kaže Ivanović za Nova.rs.
U maju 2016. godine ekipa koja je realizovala emisiju je došla na ideju da pozove Antića u goste.
„Ja generalno nemam previše problema sa odazivom gostiju, stupili smo u kontakt, pitali smo ga da li bi hteo da dođe i ostavili vreme da razmisli. Doneo je odluku i javio u tom danu. To mi je bio neviđeni kompliment. Životno iskustvo, veoma je očigledno da je on vrsta čoveka koji će ti ispričati sve, ako misli da si vredan toga. Taj intervju mi je ostao u najlepšem sećanju, nije morao uopšte, ali je dao sve od sebe da epizoda bude vrhunska. Nisam stigao da se raspitam da li je pamtio to gostovanje, ali verujem da je i njemu bilo tako… Počastvovan sam samom činjenicom da su retki oni novinari koji su razgovarali sa njim, a da nisu striktno sportski novinari“.
Ivanović nije pre toga imao priliku da upozna Antića, ali je za kratko vreme mogao da stekne sliku o čoveku. I da dobije vrednu memorabiliju na poklon – dres Atletiko Madrida sa natpisom „Marbelja“ iz šampionske sezone 1995/96
„Moj princip je da se sa gostom koga nisam ranije upoznao sastanem pola sata ranije kako bismo porazgovarali. Nisam imao lični odnos sa njim koji bi mi pomutio utisak gosta, ali sam imao veliko poštovanje za njega i pre nego što smo se sastali. Divan sagovornik, čovek enciklopedija, kulturan, sa poentom u priči, van onih „4-4-2“, „3-5-2“ standardnih, stereotipnih okvira. Posebno mi je drago što je naglasio i uputio poruku sportistima da je škola jednako važna… To je bila poruka iskusnog fudbalskog vuka, ali i roditelja, dede…“
Tri priče, tri momenta, tri različita ugla gledanja, ali je zaključak identičan – Radomir Antić je bio čovek sa beskrajnom harizmom, gospodskim ponašanjem i poštovanjem za predstavnike medija.
A imao je razloga da bude ljut, neprijatan, ozlojeđen. Svašta se pisalo, pričalo, razglabalo, lagalo, smeštalo, nameštalo.
Možda u jednom trenutku nije želeo da govori, ali pre toga treba da ostane upamćeno, kao odlična lekcija svim njegovim kolegama, generalno sportskim radnicima, ali i celom korpusu javnih ličnosti kako se reaguje na pitanje novinara SOS kanala o tome „da li mu uživo uključenja gledalaca predstavljaju nekakvu smetnju“.
„Vidi, Nebojša, pusti ljude neka pitaju šta hoće“.
(Nastaviće se…)
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar