0
Mada, u kakvoj zemlji živimo, možda je bolje i da ostane tako, da ga ne bismo preplatili puta pet i onda zadužili i praunuke.
„Au, čoveče, izgleda top“, retke su reči srpskog jezika koje mogu da se čuju na „Puškaš areni“, dok noge gacaju mekanu travu „glanc“ novog stadiona, dan pre utakmice Srbije i Mađarske na mestu koji nekadašnja „laka konjica“ smatra svojim domom.
PROČITAJTE JOŠ:
U danu kad sam pre prvih petlova morao da aerodrom da bih uhvatio avion u 6.15 za glavni grad Mađarske, Gugl me je uredno podsetio da sam pre tačno godinu bio na istom mestu i kod istog stadiona, ugneždenog između ulica Stefanija i Dosa Đerđi (Mađari, ne zamerite ako nisam pogodio naziv ove druge).
Dok je avion pravio krug iznad Budimpešte, još iz njega se kroz paučinu zapelu međ dva stakla prozora, nazirao obris objekta na kom će „orlovi“ probati da se revanširaju Mađarima za septembarski poraz u Beogradu (1:2).
Pre godinu dana bio sam u Budimpešti drugim povodom i ostao van kapija zdanja koje je i spolja izbliza dovoljno plenilo izgledom i veličinom da mi padne vilica, dok sam o onome iznutra mogao da gledam samo na internetu. Možda „na prvu“ ova tvrđava ne osvaja toliko lepotom pošto je siva grdosija, koliko pleni sveukupnim utiskom kako je sve „skockano“.
Sada, 365 dana kasnije, taj doživljaj koliko je kompleks sređen kao „apoteka“, nije uminuo, pa ako dolazite prvi put ulicom Stefanija, pazite da vas, dok blenete, ne udari neki biciklista koji tuda proleti.
Baš zato ne mogu da ne pričam o tome kako mi želudac zaigra jer se probudi i nekakva žal zbog toga što mi u Srbiji nemamo nešto slično. Isto se desilo i lani.
Žal i što mi svoj Nacionalni stadion gledamo samo na slikama koje nam već pet, šest godina pokazuje predsednik Aleksandar Vučić.
A kakva nam je vlast čije je on lice i naličje, presešće nam na kraju i ako dobijemo stadion za reprezentaciju, jer će izaći skuplje nego rekonstruisani Santjago Bernabeu, a po svoj prilici će biti urađen tako da „drži bure vodu dok majstori odu“.
Nažalost, stvari tako stoje i bolje je ni ne razmišljati o tome na mestu udaljenom pet, šest, možda sedam kilometara od centra Budimpešte, dok se čeka konferencija Dragana Stojkovića Piksija i Dušana Tadića.
„Stadion je zaista prelep, pritom nosi i prelepo ime, Puškaš, legenda svetskog fudbala, uslovi za igru su fenomenalni i razlika u odnosu na utakmicu u Beogradu je to što smo mi igrali pred praznim tribinama, a oni će imati 65 hiljada ljudi i taj ambijent koji svi žele da vide“, kazao je srpski selektor, što je i Tadić samo „aminovao“.
Čak i kad se pogleda na internetu je izgledalo onako „gala“, što bi se reklo u žargonu, ali tek kad se uđe u kožu navijača – pa se vidi da od kapije stepenice vode direktno na teren kroz kraći prolaz i da ste tu za pola minuta, vidite koliko je arena moderna.
Novinare tek nešto duži put vodi do terena, na kom je trava održavana izvanredno, gde je sala za konferencije uređena kao i pres centar i gde stolice još „mirišu na novo“.
Kako i ne bi kad je ovo „čedo“ Viktora Orbana građeno od 2017. do 2019. godine i kad se još ni „farba nije osušila“ na stadionu koji je koštao nešto više od pola milijarde evra.
I dok ovaj stadion ima kapacitet od oko 67.000 mesta, za to vreme nacrt kako bi trebalo da izgleda naš Nacionalni stadion možda ima recimo 67.000 pregleda na Jutjubu i još jedno 67 Vučićevih pokazivanja slika tog stadiona, na režimskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom.
Za sada samo znamo da će biti „lep i skup“, ali od onog pravog za sada nema ništa, što je jedna od stvari koje se nisu promenile u ovih godinu dana između moja dva dolaska pred „Puškaš arenu“.
Dok na njoj četiri velika ekrana sa natpisom „dobrodošli“ i zastavama Srbije i Mađarske „opominju“ koliko je još minuta ostalo do kraja dela predviđenog za trening „orlova“, nije loše podsetiti se i 68. put kako izgleda Nacionalni stadion srpskog tima za koji unapred znamo da će nas koštati kao Svetog Petra kajgana.
BONUS VIDEO: Trening Srbije pred meč protiv Mađarske
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare