0
Na pitanje čime bi mogao da se bavi prvi strelac gola u istoriji engleske Premijer lige, odgovori bi gotovo sigurno bili smešteni u rasponu od nekakvog privatnog biznisa, do možda trenerske ili administrativne funkcije.
U slučaju Brajana Dina, nekadašnjeg fudbalera Šefild junajteda, stvari izgledaju jednako stereotipno, ali i potpuno drugačije – on je suvlasnik jednog fudbalskog kluba o čijem imenu i mestu na kom se nalazi može naširoko da se diskutuje.
PROČITAJTE JOŠ
„Fudbalski klub Ferizaj je zvanično privatizovan. Vlasnik je Brajan Din, zajedno sa grupom lokalnih investitora“, glasio je izveštaj portala „Gazeta metro“ u julu prošle godine.
Ferizaj je zapravo Uroševac, grad u čijoj neposrednoj blizini je vojna baza „Bondstil“, a „država“ u kojoj se on nalazi je zapravo južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija.
Način na koji je Din stigao do toga nije poznat, uprkos našim pokušajima da stupimo u kontakt sa njim, odgovore nismo dobili.
„Dejli mejl“ je samo kratko naveo da on nije otišao na Kosovo zbog fudbala, ali se sve desilo tako da se on vrati fudbalu na nivou u kom najbolji igrači možda mogu da zarade novac sličan onom koji zarađuju njihove kolege u četvrtoligaškom engleskom rangu takmičenja.
Ipak, Din je u svojim ranijim izjavama prenosio svoje pozitivno viđenje stanja stvari u samoproglašenoj državi.
„Svaki put kada odem tamo razumem više o državi i njenoj istoriji. Kada sam prvi put otišao tamo od Prištine do Ferizaja nisam video mnogo, sada je taj prostor pun poslovnih objekata, tu su franšize poput KFC i Burger Kinga. Oni su probritanski i proamerički orijentisani. Prema njihovom viđenju, mi smo ih spasli NATO akcijom. Imate i decu koja se zovu po Toniju Bleru. Veoma me poštuju kao Engleza“, rekao je Din.
Pre zvaničnog imenovanja za vlasnika kluba osnovanog kao FK Borci 1923. godine, Din je u javnosti bio predstavljan kao „partner grada Ferizaja u poboljšanju njihovih sportskih objekata“.
Sa tom funkcijom je krajem maja prošle godine bio gost britanskog Parlamenta, u društvu mladog fudbalera Donkastera Liraka Hasanija, čiji roditelji su izbegli sa Kosmeta.
„Ono su došli u Donkaster tokom rata, njihov sin se rodio kasnije. Nisu nikoga poznavali. Mnogi kosovski Albanci su se doselili u London, ali je veoma mali broj njih u Jorkširu“, rekao je tom prilikom tadašnji britanski poslanik Džon Grogan, kroz funkciju predsedavajućeg Odbora za Kosovo.
Događaju je prisustvovao i Rio Ferdinand, a Dinova relacija sa tom porodicom je potvrđena i kroz izjavu njegovog brata, Antona.
„Moj dobar prijatelj Brajan Din me je pozvao da posetim Kosovo. On radi sjajne stvari tamo. Najpre sam se zapitao da li je sigurno za mene, znao sam da je tamo bio rat, ali kada sam stigao video sam samo lepotu. Država je prelepa, ljudi su gostoprimljivi. Bila je privilegija sresti se sa kosovijanskom legendom fudbala. Ova država je ostavila utisak na mene i definitivno ću se vratiti opet“, napisao je Ferdinand.
Zaista je napisao „kosovijansko“ i zaista je pomenuo „legendu“, nije joj naveo ime, ali je svoje prezime upisao u listu „nezvaničnih“ ambasadora samoproglašene države.
Njegov prijatelj i turistički vodič kroz lepote južne srpske pokrajine, Brajan Din, nakon fudbalske karijere je pokušao da se bavi trenerskim poslom, u Norveškoj, ali je sve to bilo kratkog daha.
U međuvremenu je postao ono što se naziva „motivacionim govornikom“, a u svojim retkim medijskim nastupima sećao se prošlosti i ukazivao na probleme sadašnjeg trenutka.
„Bazične stvari sa kojima sam odrastao se više ne koriste i dolazimo do momenta u kom priča o Davidu i Golijatu više nije moguća. Pogledajte finale FA Kupa… Ljudi su mislili da bi bilo divno videti Votford kako osvaja trofej, ali je to bilo nemoguće protiv Mančester sitija koji ima metodičan pristup i budžet za dovođenje najboljih od najboljih“, naveo je Din.
Razliku u odnosu na nekadašnji i fudbal modernog doba Din je oslikao kroz primer Havijera Maskerana.
PROČITAJTE JOŠ
„Sećam se kada sam ga prvi put video kako igra štopera u Barseloni i mislio sam da to ne sme da se radi, ali… Barselona je toliko zaštićena zbog svoje dominacije u posedu lopte da bi i njegova baba mogla da igra na toj poziciji“.
Din je za „Dejli mejl“ rekao i da je njegova „stvarna strast u fudbalu dobrobit igrača“.
„Igrači ne shvataju da su žrtve eksploatisanja, da rade za benefit drugih ljudi. Da, može da se kaže da su dobro plaćeni, ali da li oni znaju šta će posle karijere? Ne govore ništa, ne žele da se osete glupim. Ja sam mislio da mi se to nikada neće desiti jer sam imao oko sebe ljude koji su brinuli, ali svi pravimo greške“.
Din ih je pravio, kako je rekao, jedna od njih je i odlazak u ekipu Pert Glorija, koji je uz Benfiku jedina ekipa van Engleske za koju je nastupao.
Najdublji trag je ostavio u Šefild junajtedu za koji je igrao u tri navrata i postigao 94 gola, uključujući i onaj koji ga je proslavio i uvrstio u istoriju.
Sredinom avgusta 1992. godine u Šefild je stigao Mančester junajted i tu ostavio sva tri boda.
Din je u petom minutu postigao prvi gol za svoju ekipu, glavom posle duge lopte upućene iz auta i konfuzne reakcije odbrane Junajteda.
On je u 50. minutu realizovao penal, da bi počasni gol za goste postigao Mark Hjuz u 61. minutu.
„Uspeo sam da se nađem ispred Garija Palistera i Pitera Šmajhela. Ubacio sam loptu u gol. Uvek ću to pamtiti, svi će to pamtiti“.
Čudni su putevi Gospodnji… Od Donkastera, preko Šefilda, Lidsa, Benfike, Midlsbroa, Lestera, Vest Hema, Sanderlenda, Perta – do vlasnika kluba na Kosovu.
Nadamo se da će gospodin Din jednog dana pronaći odgovore na naša pitanja, a u vezi su sa time kako i zašto je odlučio da baš na Kosmetu gradi svoju karijeru vlasnika kluba.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
