Proklete pare i kad je dosta - pravi navijači su postali "višak" pred TV ekranima

Večeras se na stadionu "King Abdullah Sports City" igra finale španskog Superkupa između Real Madrida i Barselone. Stadion će biti pun, VIP lože će sijati od luksuza, a na terenu će biti najbolje što svetski fudbal nudi. Sve je savršeno, osim jedne "sitnice" – ovo nije Španija, a ljudi na tribinama, uz svo dužno poštovanje, nisu oni koji žive i dišu za ove klubove svake nedelje.

Ovo je priča o tome kako su "proklete pare", kojih u fudbalu očigledno nikad nije dosta, otele igru od onih kojima ona pripada i pretvorile je u ekskluzivni televizijski rijaliti program za bogatu klijentelu Bliskog istoka i Sjedinjenih Američkih Država.

El Klasiko u "Zlatnom kavezu"

Večerašnji duel nije slučajan. To je proizvod pažljivo dizajniranog sistema. Španski Superkup je odavno prestao da bude uvod u sezonu i postao "Final Four" turnir usred zime, isključivo da bi se povećale šanse da se u finalu sretnu Real i Barselona. I plan je uspeo.

Nakon što je Barselona u polufinalu pregazila Atletik Bilbao sa 5:0, a Real Madrid u gradskom derbiju izbacio Atletiko sa 2:1, saudijski organizatori su dobili ono što su platili suvim zlatom – El Klasiko.

Ali, po koju cenu? Dok se RFEF (Španski savez) hvali ugovorom koji donosi 40 miliona evra godišnje , finansijska nejednakost bode oči. Real i Barselona za samo učešće dobijaju oko šest miliona evra, dok klubovi poput Majorke ili Atletik Bilbaoa moraju da se zadovolje mrvicama, iako su upravo oni ti koji daju legitimitet takmičenju. Cene ulaznica za večerašnji spektakl kretale su se od pristupačnih (koje su planule odmah) do neverovatnih 1.400 dolara za VIP mesta, čime je prosečan španski navijač, čak i da je hteo da putuje, praktično izbačen sa stadiona.

Umesto pesme "Boixos Noisa" ili hukova sa "Bernabeua", večeras ćemo gledati sterilnu atmosferu u kojoj lokalni "klubovi navijača" popunjavaju mesta, dok oni pravi, koji plaćaju članarine decenijama, sede ispred svojih televizora u Španiji. Da li su to zaslužili? Fudbalska vrhuška kaže: "Da, jer profit je jedino merilo uspeha."

Francuska farsa u Kuvajtu: Derbi bez duše

Ako mislite da je Španija jedina, pogledajte šta se desilo pre samo tri dana. U četvrtak, 8. januara 2026., PSŽ i Olimpik Marsej odigrali su francuski "Trophée des Champions". Mesto dešavanja? Kuvajt. Stadion "Jaber Al-Ahmad".

Na papiru, bio je to spektakl. PSŽ je slavio na penale (4:1) nakon uzbudljivih 2:2 u regularnom delu. Ali slika sa tribina bila je poražavajuća za svakoga ko razume srž rivalstva između Pariza i Marseja. Najvatrenije pristalice oba kluba, ultrasi koji ovom derbiju daju smisao, proglasili su bojkot i odbili da putuju.

Tribine su bile ispunjene sa preko 50.000 ljudi, ali to je bila pozorišna publika, lokalni stanovnici i onikoji su došli da vide zvezde, a ne da podrže klub. PSŽ je čak morao da otkaže organizovana putovanja za svoje navijače iz Francuske zbog sramotno malog interesovanja. Za 3,5 miliona evra, koliko je LFP (Francuska liga) zaradila od ovog izleta , prodali su strast najvrućeg derbija Francuske i dobili utakmicu koja je više ličila na revijalni meč u predsezoni nego na borbu za trofej.

Italijanska "Dolce Vita" i Napolijev trijumf u Rijadu

Ni Italijani nisu imuni na miris petrodolara. Krajem decembra 2025., italijanski Superkup odigran je u Rijadu, takođe u formatu "Final Four". Napoli je u finalu savladao Bolonju sa 2:0 i podigao pehar.

Serija A je potpisala ugovor vredan 23 miliona evra po sezoni za ovaj format. I dok su čelnici lige brojali novac, sećamo se scena iz prethodnih godina kada su se utakmice igrale pred polupraznim tribinama koje su "popunjavane" veštačkim zvucima na TV prenosu, dok su "Curva Sud" i "Curva Nord" u Milanu ostajale neme u znak protesta. Fudbal se u ovom slučaju nije igrao za navijače Napolija ili Bolonje, već za promociju "Saudijske vizije 2030".

Ima li nade? Lekcije iz Turske i propali "Američki san"

Ipak, nije sve tako crno. Postoje primeri kada dostojanstvo i tradicija ipak pobede "proklete pare". Najsvetiji primer otpora desio se kada su turski velikani, Galatasaraj i Fenerbahče, odbili da igraju finale Superkupa u Rijadu. Razlog? Saudijske vlasti nisu dozvolile igračima da izađu na teren u majicama sa likom Mustafe Kemala Ataturka.

Tada su ljuti rivali uradili nezamislivo – ujedinili su se, spakovali kofere i vratili u Istanbul, gde su dočekani kao heroji. Pokazali su da postoje stvari koje se ne mogu kupiti novcem. Iako je Fenerbahče kasnije, u znak protesta protiv sopstvenog saveza (TFF), na ponovljeni meč u Turskoj poslao U19 tim koji je napustio teren posle jednog minuta, ta prvobitna pobuna u Rijadu ostaje svetionik integriteta.

Takođe, "američki san" španske La Lige da igra prvenstvene mečeve u SAD-u doživeo je fijasko ove sezone. Utakmica Barselona – Viljareal, koja je bila planirana za decembar 2025. u Majamiju, otkazana je u oktobru. Razlog? "Neizvesnost u Španiji", ali pravi razlog leži u žestokom otporu navijača, sindikata fudbalera, pa čak i državnih institucija. Igrači širom Španije su prethodnih meseci protestovali na terenu, stojeći nepomično prvih 30 sekundi utakmica, šaljući jasnu poruku: "Mi nismo cirkuzanti koje možete seliti preko okeana kako vam se prohte".

Dok večeras budemo gledali El Klasiko iz Džede, treba da budemo svesni šta zapravo gledamo. Ne gledamo borbu za ponos Katalonije ili Kastilje. Gledamo globalni zabavni proizvod.

Za čelnike evropskog fudbala, navijač koji ide na stadion, mrzne se na kiši i putuje autobusom 10 sati na gostovanje, postao je zastareo koncept. Novi idealni navijač je onaj u Džedi, Majamiju ili Šangaju koji plaća skupe TV pakete i kupuje dresove u zvaničnim šopovima.

Profit je postao jedino bitan. A vi? Vi ste, dragi navijači, "zaslužili" da svoje timove gledate na TV-u, jer vaše prisustvo na stadionu više ne donosi dovoljno novca u kasu koja, izgleda, nema dno.