Igrači beže u Kambodžu jer u Srbiji igraju za 300 evra

Fudbal 21. sep. 202118:54
Podeli:
Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Slava, glamur i enormne količine novca u fudbalu izgledaju magično i neodoljivo privlačno običnom posmatraču. Ali kada se zagrebe ispod površine i iz jednačine isključe najveći svetski klubovi i najjače lige sveta, stvari ne izgledaju tako ružičasto. U Srbiji se fudbal posmatra mahom kroz Crvenu zvezdu i Partizan dok svi ostali uglavnom služe da popune broj.

PROČITAJTE JOŠ

Malo koga zato zanima kako stoje stvari i kako funkcionišu ti klubovi.

Predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“, Mirko Poledica, nedavno je na društvenim mrežama objavio da je imao u uvid ugovora fudbalera s jednim od klubova u Superligi Srbije koji nisu Zvezda i Partizan i po kojem je igrač zarađivao 375 evra mesečno uz plaćen smeštaj i dva obroka dnevno.

Po zvaničnim statistikama, to je manje od prosečne plate u Srbiji. Poledica je za Nova.rs pojasnio razmere tog problema.

„Svaki igrač u Srbiji ima status radnika. Svaki igrač koji potpiše ugovor sa bilo kojim klubom je radnik i klub je dužan da ga prijavi u radni odnos i da na njegovu zaradu plaća poreze i doprinose. U praksi, ono što sam ja za 12 godina rada video, najveća zvanična plata u ugovoru je 60.000 dinara. U 90 posto slučajeva se radi o minimalcu od 35.000 dinara. Pored toga, naknadno ugovaraju bonuse za ostvarene rezultate, bonus za iskustvo igrača. To se plaća u iznosima osnovne plate, a na to se ne plaćaju porezi i doprinosi i nikome od poreskih stručnjaka nije jasno kako se to knjiži i kako to država toleriše. Mnogo veći deo zarade ide kroz neka tumačenja koji naš zakon ne prepoznaje“, kaže Poledica.

Pojašnjenje finansijskog galimatijasa daje i na primeru dva naša najveća kluba.

Foto: Peđa Milosavljević/Starsport

„Evo primer Zvezde i Partizana. Tamo igrači isto igraju tako što potpišu ugovore na nekih 40-50 hiljada dinara, a sve ostalo što primaju su neki bonusi i nagrade za koje niko ne zna kako se to knjiži i kako se na to plaća porez. Suština cele priče je da sad jedan fudbaler ne bi mogao da ima penziju veću od 20.000 dinara, čak ni oni koji zarađuju pola miliona godišnje“.

Srž problema je u načinu na koji se definiše zarada fudbalera.

„Oni zaključe ugovor sa igračem na minimalac od 35.000 dinara, a onda aneksiraju ugovor i kažu da će primati 500 evra mesečno, s tim što to neće da se tretira kao zarada. Oni aneksom ugovora poništavaju takovano stečeno pravo na poreze i doprinose. Oni aneksom ugovor menjaju odredbe Zakona o radu. Niko ne zna kako to funkcioniše. To je katastrofa“.

Koliko je veliki problem u pitanju, najbolje pokazuje situacija u kojoj se nađe fudbaler kada doživi ozbiljnu povredu.

„Kada se igrač povredi, on nema osiguranje. A povrede sportista su specifične, one zahtevaju velike finansijske izdatke. Ovde, ne možete da dobijete 100 evra odštete za najteže povrede“.

Mirko Poledica Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

U tako specifičnoj situaciji, ipak smo svedoci da mnogi igrači rado dolaze da igraju u Srbiji upravo zbog takvog sistema oporezivanja.

„U Srbiji u nekim klubovim možete da zaradite više para nego u italijanskoj Seriji A. Vi tamo kada primate 500 hiljada evra godišnje neto, to vam je milion bruto. Ovde je sve neto. Niko ne zna kako se plaćaju porezi na te zarade igrača, ne računajući one osnovne. Sve ostalo se ne tretira kao zarada“.

Osnova problema srpskog fudbala je ista kao i u svim segmentima našeg društva, a to je umešanost političara i njihovih interesa.

„Ovde u fudbalu važe druga pravila i ovde se ne primenju zakoni osim zakona jačeg i to tako funkciniše već decenijama. Problem je što su u Srbiji političari deo klubova iako im zakon zabranjuje da budu u upravama bilo kog sportskog kolektiva. Imamo političare koji umesto da sprovode zakone, oni ih prvi krše a onda od nas traže da poštujemo te iste zakone“.

Ako zanemarimo Crvenu zvezdu i Partizan, postavlje se i pitanje motiva zbog kojih bi neko igrao fudbal u Srbiji, kada su zarade mizerne i manje od mnogih drugih zanimanja.

PROČITAJTE JOŠ

„Profesionalni fudbaler ako ne igra za Zvezdu i Partizan, on bukvalno preživljava. U Srbiji se fudbal igra da bi se otišlo u inostranstvo. Imate zemlje kao što su Kambodža, Vijetnam, neke azijske zemlje koje vam bez problema mogu dati mesečno od 7.000 d0 10.000 dolara. Onda neki igrači koji ne mogu da naprave ozbiljnije karijere u Evropi, i traže afirmaciju igranjem da mogu da odu u neke azijske zemlje i tamo se zadrže šest, sedam godina i opet zarade neke pare. Suštinski, ovde je beda i nemaju ništa. Može da se zaradi samo u Zvezdi i Partizanu“.

Problem nastaje kada igrač ne uspe da napravi iole pristojnu karijeru, a proveo je najbolje godine igrajući fudbal u Srbiji. To preme rečima Poledice, ostavlja ozbiljne posledice.

„Problem je kad igrači uđu u tridesete godine, a nisu za sebe napravili ništa, onda se postavlja pitanje šta dalje. Imali smo u poslednjih godinu dana dva samoubistva poznatih igrača, Miljana Mrdakovića i Gorana Obradovića zbog depresije. Za ovih 12 godina, jedini koji se bavio pitanjem sportista nakon karijere je Vlade Divac dok je bio u Olimpisjkom komitetu. Najveći problem u srpskom društvu je šta posle fudbalske karijere, bez škole, bez radnih navika, razočarani jer nisu ništa napravili. Ogorčeni, mnogi igrači se odaju alkoholu, mnogi postanu poročni, to su strašne sudbine. Mi moramo time da se bavimo jer su ti ljudi članovi našeg društva, naše komšije, to su ljudi koji su promašili svoje živote“.

Kao primer kojim bi mogli da se vodimo, Poledica navodi onaj koji su uspostavili Belgijanci.

„Oni su napravili da 40 posto zarade ide na zaseban račun koji se ne oporezuje i onda kada napune 35 godina im sve to vrate. Igrate čitavu karijeru i primate samo 60 posto plate, a kad završite karijeru dobijete 40 posto zarade koju ste čitav život zarađivali. Uzmite prost primer. Ako igrate za 1.000 evra mesečno, klub vam daje 600, a 400 stavlja u fond. To vam je na godišnjem nivou 4.800 evra, što je za 15 godina nešto preko 70.000 evra. Opet imate neki novac da možete nešto da radite“.

Poledica navodi i primer jednog njegovog prijatelja, koji je godinama igrao u Belgiji.

„Moj dobar prijatelj koji je u vrhunskim klubovima u Belgiji igrao godinama, kada je napunio 35 godina je dobio milione. Rekao mi je da nikada u životu nije slađu paru zaradio. On je sa 33 godine završio karijeru, a sa 35 godina je dobio taj novac“, objašnjava Poledica koji za kraj konstatuje da je suština problema ta što time zapravo niko ne želi da se bavi.

BONUS VIDEO Gudelj: Džaja me bolesnog zvao u Zvezdu, išao sam kod vračara da se lečim

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar