Piksiju je neko podmetnuo pogrešnu statistiku, prave brojke otkrivaju očaj

Reklo bi se, u skladu sa očekivanjima. Posle užasno traljavih kvalifikacija za turnir gde smo se kroz iglene uši provukli između velesila Bugarske i Crne Gore, niko nije previše očekivao od "orlova" u Nemačkoj.

Ipak, kada je zavesa spuštena na još jedan fudbalski fijasko, novi neuspeh ipak boli, hteli mi to da priznamo ili ne.

Boli, jer je na trenutak sve izgledalo kako je ovoga puta moglo drugačije. A ni reči selektora Srbije nisu ostavljale dilemu i poput vrsnog političara je sve vreme ubeđivao naciju da treba da verujemo, da možemo, da smemo, da bi trebalo i da smo na kraju dana igrali dobar fudbal, ali falila je ta lopta samo da uđe u gol i sve bi bilo super, vrh, naj.

Treba biti pošten i reći da je na ovom turniru odbrana Srbije izgledala bolje nego ikad. Dva primljena gola i vrlo dobra igra u defantivnom segmentu jesu za pohvalu kada je ovaj tim u pitanju koji je bio isuviše porozan, ali su problemi isplivali na drugoj strani.

Ekipa građena na postulatima napadačkog fudbala i busanje u grudi da imamo vrhunske napadače bile su deo mantre od odlaska Stojkovića na mesto selektora. I nije Piksi tu mnogo grešio jer smo u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo igrali izuzetno kvalitetan napadački fudbal i pre svega efikasan, a i u Kataru gde smo u celini izgledali još lošije smo uspeli da postignemo pet golova u tri utakmice.

Sada se na EURO 2024 u Nemačkoj sve okrenulo naglavačke.

Srbija je postigla samo jedan gol i to u poslednjim trenucima utakmice sa Slovenijom kada je Luka Jović glavom dao, ispostaviće se, lažnu nadu da možemo do nokaut faze.

To ipak nije sprečilo Piksija i da posle Engleske i posle Slovenije priča o dominaciji, šansama i napadačkom fudbalu i da se poziva na statistiku.

"Ako gledate statistiku, mi smo daleko bolji. To je stil koji želimo da prikažemo. Želimo ofanzivan fudbal. Ni stopostotne šanse ne moraju biti golovi. Rezultat koji nas ostavlja u igri. Čekamo poslednju utakmicu".

Pozivao se Piksi na statistiku iako je golim okom sve izgledalo prilično stihijski, ali kada se računi svedu, ni ta statistika mu ne ide u prilog.

Igranje sa dva napadača ili nekad čak sa tri napadača, rezultiralo je na kraju takmičenja sa samo šest udaraca u okvir gola kako kaže statistika na koju se poziva.

Dakle, dva udarca u okvir u proseku po utakmici, ali od toga je bilo četiri u završnici sa Slovenijom kada smo jurili i igrali na sve ili ništa.

Kada se to odbije, dolazimo do brojke od dva udarca u okvir gola u preostala dva duela što je poražavajući podatak za selekciju koja je pretendovala na plasman među najboljih 16 ekipa.

Srbija je u meču odluke ukupno uputila pet udaraca, od toga samo jedan koji je Kasper Šmajhel morao da zaustavlja kada je traljavo šutirao Sergej Milinković-Savić u samoj završnici.

Pa se postavlja pitanje da li je selektor zadovoljan tim segmentom i posle ove utakmice i da li smo i ovoga puta bili bolji. I zašto je statistika argument kada napumpamo brojke protiv Slovenije, a posle meča sa Danskom pričamo da nam je falila eto samo jedna šansa, koju na kraju nismo stvorili.

Zanimljivosti radi, samo je Škotska imala manje šuteva i manje šansi na ovom turniru, a oni su kao i mi takmičenje završili nakon grupne faze.

I kada se pogledaju ti statistički parametri, ekipe koje su pokušavale, šutirale, stvarale šanse i bile u vrhu po tom segmentu ostale su u igri i gledaćemo ih i dalje na ovom turniru.

Da li je onda na kraju balade priča o tome da nas niko nije razbio i da se nismo obrukali samo obična demagogija, ili smo došli do tačke da je naš reprezentativni fudbal završio tamo gde mu je i mesto ili što bi rekao Aleksandar Mitrović - nismo ni zaslužili da prođemo dalje.

BONUS VIDEO