Zovu ga Grci, Izraelci, Španci, a Veljko Paunović sve to prati iz Amerike, gde se nalazi s porodicom. Bivši trener Čikago Fajera ostao je u SAD i dok traje bitka s koronavirusom, on "puni baterije" za novi izazov.
Šampionski DNK ima Veljko Paunović, što je potvrdio 2015. godine na drugom kraju planete na Novom Zelandu, kada je kao selektor mlade reprezentacije Srbije (čitaj: igrači uzrasta do 20 godina) postao prvak sveta.
Zlatnim slovima ispisao je istoriju našeg reprezentativnog fudbala i posle toga je dozvolio ga ga život i fudbal odvedu u Čikago.
Proveo je tamo pune četiri godine, ekipa je igra možda i najlepši i najatraktivniji fudbal u američkoj MLS ligi, ali je u novembru 2019. usledio rastanak.
Paunović nije želeo „preko noći“ da pronađe novi klub, već je pustio da odstoji. Tako to rade veliki treneri. Usledio je čitav ovaj haos s pandemijom virusa Covid-19 i pauza se odužila.
Veljko je taj period, kao i većina ljudi, iskoristio da se posveti porodici, jer zbog prirode posla kojim se bavi to jednostavno nije bilo moguće.
U intervjuu za Nova.rs Paunović je pričao o ambicijama, nekim novim izazovima, a posebno nas je oduševio kada je pričajući o deci, rekao da i ćerke i sinovi treniraju fudbal.
Foto: EPA-EFE/Fernando Bizerra
Jeziv je podatak da je od posledica Covid-19 u SAD umrlo više ljudi nego što je bio broj žrava u toj zemlji tokom Prvog svetskog rata (116.516). Kakva je trenutno situacija?
„Situacija je sada manje-više kao svuda u svetu. Nema neke promene, problem nije rešen, ali smo navikli da živimo i nosimo se s tom situacijom. Prisutne su mere opreza, socijalno distanciranje, nošenje maski. Na žalost, to je postala neka nova normalnost i gledamo svi što više da pazimo kao i ceo svet kada izađemo napolje. Moramo tako da se ne pronađe vakcina, a do tada težimo da se vratimo svim onim stvarima koje mogu da se vrate, koje smo radili ranije“, objašnjava iz Čikaga Paunović, koji je 2015. dobio „Zlatnu loptu“ FSS za trenera godine.
Kako ste iskoristili prisustvo koronavirusa, da li ste kao i većina, rešili da bolje upoznate sebe i svoju porodicu?
„Svakako da je to period koji nam je dozvolio da provedemo mnogo više vremena s našim najdražima, da radimo sve ono što ranije nismo. Puno mi je značio ovaj period, bio sam sa suprugom i četvoro dece. Trenirali smo fudbal, svakodnevno, učili, radili elektronski domaće zadatke, gledali filmove. Takođe sam i ja učio, imao sam različite on-lajn kurseve“.
Imate četvoro dece i svi treniraju fudbal?
„Tako je. Rezultat je nerešen ima dve ćerke i dva sina. Devojke takođe treniraju fudbal. Ženski fudbal je u ekspanziji i svakako treba da bude poštovan. Moje ćerke vole da igraju fudbal, ja sam im svima trener. Deca su uzrasta od šest godina, do četvrte godine srednje škole“.
Foto: EPA/TANNEN MAURY
Od novembra ste bez angažmana, ali nam je sada jasno da to ne znači da ste i bez fudbala. Mediji vas sele u Izrael, gde vas traži Makabi, neki drugi vas vide u Atini na klupi Panatinaikosa, da li je bilo konkretnih ponuda?
„Pre koronavirusa bilo je puno nekih kontakata s klubovima prevashodno iz Španije, tu su isto tako neki klubovi iz Evrope. Ali, ne želim da otkrivam imena. Sad kako se otvaraju granice i kako smo sve bliži povratku nekim normalnim životnim tokovima, verujem da će i moja situacija biti rešena.
Možete li da nam otkrijete kojoj ste zemlji najbliži? Da li je to ostanak u Americi ili povratak u Evropu?
„Verujem da ću brzo imati šansu da se vratim trenerskom posu. Pročitao sam od Maurisija Poketina jednu super izreku koja glasi: ‘Fudbal će te odvesti tamo gde fudbal hoće’. Puno puta sam i tokom igračke karijere naišao na takav slučaj, hteo sam da idem na jedno mesto, pojavili se nešto drugo. Okolnosti su te koje nametnu neke odluke. Još pre koronavirusa sam doneo odluku da odmorim i da sačekam početak nove sezone, takav je moj plan“.
Savo je moj brat, pronašao je sebe u Partizanu
Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport
Kada je već vešto izbegao odgovor na pitanje da li bi vodio Partizan, nismo mogli da ne pitamo Paunovića, kako komentariše kuriozitet da je Zvezda trostruki uzastopni šampion, a da Partizanu nije dala gol u poslednja četiri derbija? Pitali smo ga i kako komentariše rad Save Miloševića, s kojim je bio saigrač u Humskoj u sezoni 1994/95?
„Ja gledam stvari fudbalski, a u fudbalu je sve moguće. Slažem se da je interesantan podatak, ali nije to nešto toliko čudno. Savo je moj brat, jako mi je drago da je pronašao sebe i da mu dobro ide u Partizanu. Nismo se čuli posle derbija, ali jesmo pre njega i stalno smo u kontaktu“, odgovorio je Veljko.
Da li ste gledali 200. večiti derbi, kako vam je izgledao ambijent u Humskoj pred 16.000 navijača, dok su u Evropi stadioni mahom „pod katancem“?
„Gledao sam utakmicu, derbi je kao i svaki bio intenzivan. Puno pritiska, videla se želja u oba tima da pobede i plasiraju se u finale. Za mene je uvek lep doživljaj kada gledam sa distance, drago mi je da se vratio fudbal u našu zemlju“.
Šta je potrebno da se Veljko Paunović vrati u srpski fudbal?
„Već sam rekao, otići ću tamo gde će me fudbal odvesti“.
Da li ste razmišljali o tome da jednog dana budete trener Partizana ili selektor „A“ tima Srbije, to je nekako logično nakon istorijskog uspeha sa „orlićima“ na Novom Zelandu?
„Nisam takav da otkrivam snove i ciljeve, Partizan ima trenera, podržavam svakog trenera, svakog kolegu“.
Može li Srbija da se plasira na Evropsko prvenstvo naredne godine, na putu u polufinalu baraža prvo nam stoje Norvežani?
„Moje mišljenje je da zavisi od nas. Ja odavde svim srcem navijam za Srbiju i za naše momke da prebrode Norvešku, zatim i sledećeg protivnika. Da nije tako, ne bismo bili prvaci sveta. Uvek verujem u naše momke, našeg selektora“, završio je razgovor čovek koji je odveo Srbiju na krov sveta Veljko Paunović.
