Partizanov put od tima koji niko ne želi da gleda do euforije i punog stadiona

Reklo bi se da je to ono što Partizan mora da odradi ako se uzmu u obzir renome, ambicije i sve što bi u nekim drugim okolnostima pratilo ovakav meč.

Ali, pobeda nad vicešampionom Ukrajine izazvala je neviđenu euforiju, koja je rezultirala time da je ekipu s puta iz poljskih Katovica, gde je meč bio igran zbog rata u Ukrajini, dočekalo u jedan ujutru nekoliko stotina navijača. Napravili su feštu kao da se ekipa vratila sa evropskim peharom ili pobedom nad nekim velikanom.

A da stvar bude još neverovatnija, teško da je neko takav scenario mogao da zamisli pre samo dva meseca, a da ne pričamo o godinama unazad.

Partizan je klub koji osam godina nije osvojio titulu, šest godina nije podigao Kup, a već dve godine nije igrao ni grupnu fazu nekog evrokupa – u kojima su, primera radi, igrale ekipe poput Linkolna sa Gibraltara, KI Klaksvika sa Farskih ostrva i mnogih drugih sa daleko manjim renomeom od crno-belih.

Jasno je bilo da je uništavanje kluba od strane tandema Miloš Vazura – Milorad Vučelić dovelo do toga da čak i najverniji navijači na klub gledaju kao da je gubav. Ni kratkotrajni talas euforije dolaskom Predraga Mijatovića nije dugo trajao zbog njegovog javnog idolopoklonstva Aleksandru Vučiću – za kojeg se veruje da je direktno kumovao višegodišnjoj propasti Partizana.

Kada je u letnjem prelaznom roku navijače sačekala realnost da su pojačanja mahom anonimusi ili mladi igrači koji pokušavaju da ožive karijeru, a na klupi ostao Srđan Blagojević – trener za kojeg je malo ko posle prolećnog dela prvenstva pomislio da je pravo rešenje – činilo se da će oko Humske ponovo vladati čemer i jad.

Ali, nešto se ipak značajno promenilo.

Saterana u ćošak i ponovo prinuđena da prosi pare od države za licencu, uprava je gotovo iz očaja posegla za rešenjem koje će se, ispostaviće se, pokazati spasonosnim. Guranje dece iz sopstvenog pogona i igrača koji su dovedeni ovog leta ili u prethodnom periodu, donelo je za sada neočekivane rezultate. Jedina generacija u takođe devastiranoj omladinskoj školi koja se, maltene uprkos svim okolnostima, stvorila i probila – postala je perjanica nekog novog Partizana.

Klinci koje već sada, i u Evropi, kao kapiteni predvode Vanja Dragojević i Ognjen Ugrešić, ubrizgali su novu, ludu energiju. Bogdan Kostić, Nemanja Trifunović, Dušan Jovanović, Nikola Simić – deo su te generacije iz koje priliku s klupe čeka i Alilović. Tu su se sjajno uklopili i Roganović, Milovanović, Andrej Kostić i Jovan Milošević koji je došao s pozajmice, uz takođe mladog Dembu Seka – takođe na pozajmici.

Krug bi mogao da zatvori i povratak Matije Popovića – problematičnog i odbeglog crno-belog sina koji talentom premašuje sve njih, ali su ga nepouzdana glava i loši saveti odveli na pogrešan put. Sada bi, sa svojim vršnjacima, mogao da zaokruži jednu neverovatnu priču – onu koju su prepoznali i navijači.

Jer, na kraju dana, pamtiće se golovi u derbijima Alda Kalulua, ranije Rikarda Gomeša i sličnih – ali je i navijačima bilo jasno da ta priča nema perspektivu. Niti su to igrači koji mogu da donesu trofeje, niti većina njih može da donese ozbiljnu zaradu.

Kada se krenulo sa dovođenjem raznih Grimalda, Gohova, Arijaga i sličnih, svi su digli ruke.

Zato će malo ko plakati za Kaluluom kad ovog leta ode – iako je davao golove Zvezdi. Ali je skoro svako pustio suzu sa decom Partizana kada su plakali posle eliminacije od AEK-a kada je došlo preko 23 hiljade ljudi. Jer to su suze koje vraćaju nadu u lepšu budućnost za Partizan.

A o kakvoj se budućnosti radi, najbolje govore dva podatka. Tim koji je istrčao u četvrtak uveče protiv Oleksandrije bio je najmlađi koji je Partizan i neka ekipa iz Srbije izvela na evropsku scenu sa prosekom od 22,18 godina. A drugi kaže da su od početka sezone u zvaničnim utakmicama golove za Partizan davali samo igrači mlađi od 20 godina. Dva puta Ognjen Ugrešić, po jednom Dušan Jovanović, i dvojica Kostića - Andrej i Bogdan.