Partizan je loš i stoji u mestu, a izlaz se skoro i ne vidi

Posle još jednog bolnog posrtanja, ovog puta u Pančevu protiv Železničara (0:1), iz Humske je stiglo vanredno, ponoćno saopštenje.

Drvlje i kamenje osuto je po sudijama, zatraženi su audio snimci i video zapisi iz VAR sobe, a savez je optužen za nastavak stare prakse. Ipak, ma koliko arbitraža u Srbiji bila plodno tlo za rasprave, a Partizan oštećen, dimna zavesa saopštenja ne može da sakrije surovu istinu: Partizan ne igra dobar fudbal.

Ekipa je spala na to da joj je 20 do 30 minuta smislene igre apsolutni maksimum, a pogled na tabelu izaziva jezu među navijačima – crno-beli su miljama daleko od evropskih pozicija, zakucani u zoni plej-auta.

Statistika pruža neumoljivu sliku takmičarskog sunovrata. Iz 11 odigranih susreta, Partizan je uspeo da sakupi svega 11 bodova, uz negativnu gol-razliku 18:20 i čak šest pretrpljenih poraza. Klub tavori na desetom mestu Superlige, sa zaostatkom od devet bodova za Pančevcima i deset za beogradskim IMT-om u borbi za mesta koja vode u kvalifikacije za UEFA takmičenja.

Još je porazniji podatak o učinku protiv ekipa iz gornjeg doma. U duelima sa trenutno sedam prvoplasiranih timova na tabeli, „parni valjak“ je izvukao samo jedan jedini bod, i to u goleadi u Surdulici protiv Radnika (4:4). Porazi od Vojvodine (2:3), Crvene zvezde (1:2), Mladosti iz Lučana (1:3), Radničkog 1923 (0:1) i Železničara (0:1) dokazali su da Partizan u ovom sastavu nema snagu, disciplinu niti kvalitet da se ravnopravno nosi sa organizovanim i trkački spremnim ekipama.

Najveća boljka Partizanove igre na terenu jeste hronična nemogućnost održavanja ritma. Ekipa funkcioniše na mahove, a ti svetli intervali retko traju duže od pola sata. U Pančevu je Železničar očitao taktičku lekciju gostima već na startu. Iskoristivši propust na levoj strani Partizanove odbrane, Simao Pedro je probio i poslužio Danijela Ankea koji je u 13. minutu doneo prednost domaćinu.

Partizan je reagovao tek početkom drugog poluvremena, uspostavio inicijativu i pritiskao između 45. i 65. minuta, ali su tehnička nedorečenost i dekoncentracija napadača Žea upropastili prilike za preokret. Čim je uvodni nalet splasnuo, Železničar je ponovo bez većih poteškoća uspostavio ravnotežu.

Na fizičku i taktičku nestabilnost nadovezala se katastrofalna disciplina. U 11 odigranih kola crno-beli su zaradili čak četiri crvena kartona: Demba Sek je isključen u Šapcu zbog nasilničkog poteza, Aleks Zeković protiv IMT-a zbog nekontrolisanog starta, Milan Vukotić u Surdulici zbog prigovora, a Mario Jurčević u Pančevu zbog rušenja rivala u kontri. ČAk i da ovo poslednje nije trebalo da se desi, čak i d aje Partizan oštećen za penal, ni pre svega toga nije dobro izgledao.

Klupsko rukovodstvo je posle meča u Pančevu težište prebacilo na suđenje Stefana Jeknića i VAR sudije Milana Mitića. Argumenti o prestrogom isključenju Jurčevića u 73. minutu i nedosuđenom jedanaestercu nakon igranja rukom Davorina Tošića imaju uporište za stručnu diskusiju. Tačno je i to da je Partizanu pokazano četiri crvena kartona, a da za njega nije dosuđen nijedan penal.

Međutim, forsiranje narativa da su sudije jedini krivac za posrtanje predstavlja klasičnu alibi-politiku. Čak i sa spornim odlukama, Partizan nije uspeo da nametne igru niti da stvori više od dve zrele prilike.

Status Saše Ilića kao klupske ikone je nedodirljiv, ali trenerski učinak u aktuelnom mandatu je neodbranjiv. Šest poraza u prvih 11 kola Superlige podatak je koji ruši sve negativne rekorde. Poređenja radi, Partizanu je u eri dominacije i osvajanja četiri uzastopne šampionske titule bilo potrebno čak 126 utakmica da sakupi šest ligaških poraza.

Poseban gnev navijača izazivaju izjave šefa struke. Reči nakon poraza od Železničara – da je „zadovoljan borbom i igrom“ i da je Partizan bio „nadmoćniji“ – u potpunom su raskoraku sa onim što je viđeno na terenu. Ilić je već dva puta tokom mandata nudio ostavku pa je povlačio, dok autoritet u svlačionici ozbiljno trpi, što potvrđuje i nedavna suspenzija Dembe Seka zbog nediscipline. Dok su prethodni treneri smenjivani i posle jednog kiksa, status Saše Ilića dugo je bio tabu tema u klubu, što je upravi poslužilo da legendu isturi kao štit pred nezadovoljnim navijačima.

Rukovodeći trio – Rasim Ljajić, Danko Lazović i sportski direktor Radosav Petrović – snosi jednaku, ako ne i veću odgovornost za sportski krah. Nakon što je Predrag Mijatović krajem avgusta definitivno digao ruke i napustio klub usled neslaganja sa konceptom rada, sportska politika ostala je bez jasnog kursa.

Uprava je javno proklamovala borbu za trofeje, a istovremeno uvela strogi limit zarada za novajlije od 20.000 evra mesečno, čime je automatski zatvorila vrata dovođenju dokazanih pojačanja. Najveći paradoks predstavlja ugovor o otkupu Dembe Seka iz Torina za fiksnih 1,4 miliona evra kroz četiri godine. Milionska investicija u igrača koji pravi disciplinske probleme i ne donosi prevagu, dok su ključne defanzivne pozicije ostale „zakrpljene“ prosečnim rešenjima, svedoči o potpunom lutanju u transfer politici.

Klub jeste zabeležio određene uspehe u administrativno-finansijskom sektoru. Ukupni dug je sa više od 40 miliona evra sveden na oko 32 miliona, pri čemu dve trećine čini dug prema državi za porez. Obaveze prema bivšim igračima i trenerima drastično su redukovane sa 13,1 milion na oko 1,6 miliona evra neto (od čega milion pripada Bibarsu Nathu), a uspešno je zatvoren i deo obaveza obuhvaćenih UEFA monitoringom.

Međutim, fudbalska ekonomija ne trpi takmičarski neuspeh. Finansijska stabilizacija koja se sprovodi paralelno sa urušavanjem prvog tima osuđena je na propast. Bez zarada od UEFA takmičenja i bez rasta tržišne vrednosti fudbalera, Partizan će vrlo brzo istopiti i preostala potraživanja od 9,3 miliona evra iz ranijih transfera. Klub koji finansijski „ozdravi“, a na terenu ispadne u niži rang ili propusti Evropu, gubi svaki sportski smisao.

Scene iz Pančeva, gde su navijači Partizana oterali sopstvene fudbalere sa atletske staze uz skandiranja: „Partizane, šutni bar na gol!“ i „Partizane, daj neki gol!“, predstavljaju jasnu poruku da je kredit potrošen. Identična slika viđena je i u Humskoj posle poraza od Vojvodine.

Predsednik Ljajić poručuje da smena Saše Ilića ne dolazi u obzir jer „Partizan nema luksuz da uništava legende“, najavljujući seriju pobeda do zime. Ipak, sa ovakvom igrom, bezidejnim napadom i alibi-saopštenjima, crno-beli ne deluju kao tim sposoban za preokret. Vreme je da svi u Humskoj – od uprave do trenera – pogledaju istini u oči: krivi su svi, a ceh plaća Partizan.