"Odrastao sam pored Humske": Novi Piksijev pulen otvoreno o odlasku iz Partizana, želi da zablista protiv Albanije

Andrej Ilić, novo lice u dresu Srbije, napadač sa iskustvom iz nekoliko evropskih liga, čovek koji je svojom upornošću zaslužio mesto među orlovima — spreman je da svojom energijom pomogne timu u najvažnijem trenutku.

„Prvi put sam u Sportskom centru kao član A reprezentacije i osećaj je fenomenalan. Neke momke znam iz mlade selekcije, dobar sam sa Zukićem, Čupom Erakovićem… jedva čekam prvi trening da se upoznam i sa ostatkom ekipe. Očekuje nas jedna od najvažnijih utakmica u ovom ciklusu kvalifikacija i moramo da budemo spremni da odgovorimo izazovu.“

Poziv je dobio nakon sjajnih partija u dresu Uniona iz Berlina.

„Reakcija je bila kao i uvek u tim situacijama, osetio sam ponosno. Svako bi bio ponosan da se nađe u mojoj koži. Čast je predstavljati svoju zemlju u bilo kom sportu, naročito u fudbalu.“

Odrastao je u ulici Stevana Filipovića, nedaleko od Humske ulice. Uz huk navijača Partizana, bilo je logično da ga put povede upravo tamo. Ali, u crno-belom dresu nije dobio pravu priliku.

„Sada više ne osećam neku veliku žal. Verovatno je tako moralo da bude. Tada sam bio dete i teško mi je palo što moram da odem iz Partizana. Baš me je potreslo. Eto, išao sam nekim drugim putem i na kraju dogurao do A reprezentacije.“

Taj drugi put vodio je preko Kruševca i Ivanjice.

„Veoma značajno iskustvo. Upoznaš neke nove ljude iz manjih sredina. U Napretku sam dobio šansu kod Kosanovića, ali sam se povredio. U Javoru sam odmah dobio priliku. Video sam i neke krajeve Srbije koje do tada nisam poznavao. Kao rođenom Beograđaninu, to mi je mnogo značilo.“

Sledeća stanica bila je Riga.

„Izuzetno lep period u mom životu. Puno naših igrača je bilo tamo i zaista smo uživali. Dva kluba iz glavnog grada, prava balkanska kolonija u oba tabora, a nema rivaliteta kao u drugim zemljama. Družili smo se, sedeli na kafi, pričali o fudbalu. Riga je prelep grad, mirno mesto, bez nepotrebnih pritisaka. Proveo sam dve godine, stekao iskustvo, a napravili smo istorijski uspeh — prvi put je jedan letonski klub ušao u grupnu fazu evropskog takmičenja.“

Put ga je iz Rige odveo u Oslo, u redove Valerenge.

„Stil fudbala mi je baš odgovarao. U Norveškoj se igra se na tempo, puno se trči, nema previše taktike — sve je direktno i fizički veoma zahtevno. Oslo je veliki grad, Valerenga veliki klub, jedini iz prestonice i ljudi tamo zaista vole fudbal. Jedini problem bilo je hladno vreme… i ljudi su malo hladniji. Ali davao sam golove, navijači su me zavoleli — 11 golova na 16 utakmica u jednoj polusezoni. Bilo je mnogo prostora za napadače, baš po mom ukusu.“

Zatim je stigao poziv iz Francuske.

„Kad te zove klub iz lige petice, to se ne odbija. U Lilu sam znao da ne idem kao prvi špic, ali sam želeo da se izborim za mesto u timu. Drugačiji sam tip napadača od Džonatana Dejvida i pretpostavljao sam da će me koristiti u situacijama kada im treba robusniji napadač. Nažalost, već u drugoj utakmici sam slomio nogu. Posle toga se promenio trener, otišao je Fonseka koji je insistirao na mom dolasku iz Valerenge. Situacija se zakomplikovala, Dejvid je ostao, ja nisam imao dovoljno minuta i na kraju sam otišao na pozajmicu. Posle takve povrede bilo mi je najvažnije da igram.“

„Na početku nisam bio u kombinaciji za tim, bilo je teško, ali se sve promenilo kada je stigao trener Baumgart. On mi je dao šansu. Nemački fudbal mi baš leži — čvrst, muški, bez puno taktičkih finesa, sve na borbu i snagu. Kao robusnom napadaču, to mi odgovara.“

Navijači Uniona su posebna priča.

„To je zaista jedinstven klub. Navijači su involvirani u klub, uprava drži do njihovog mišljenja. Gradili su stadion sopstvenim rukama, organizovali radne akcije. Baš se oseća ta bliskost. Prate fudbal, osećaju igru i bukvalbno te nose do pobede. Atmosfera je u TOP 3 koje sam doživeo u karijeri. Igrao sam pred 80.000 ljudi na Vestfalenu u Dortmundu, svi pričaju o bajke o tom ambijentu, ali verujte mi nije kao kod nas u Berlinu. ‘Kuća starog šumara’ je nešto posebno, nema stolica, navijači ne žele da sede, to je njihov stil navijanja. Sada nadograđuju još jedan prsten, povećavaju kapacitet za 20.000 mesta. Naježim se kad pomsilim kakva će tek atmosfera da bude.“

Specifična atmosfera, specifičan stil trenera Štefana Baumgarta – kačket i majica bez obzira na godišnje doba i vremenske (ne)prilike:

„Vrlo je poseban. Nema vrdanja, nema izgovora. Kod njega je rad, disciplina i iskrenost. Ako daješ sve od sebe, poštuje te. Ako zabušavaš, odmah te prozre. Kod Fonseke je ponekad moglo nešto da prođe, kod njega nema šanse. Radi na motivaciji, izvlači maksimum iz svakog igrača. Dobra komunikacija sa njim i ljudima u klubu mnogo mi znači. Berlin je predivan grad, osećam se kao u Beogradu — toplo, živo, prijatno. Uživam u fudbalu.“

„Iskreno, više volim kad dam gol, ali nisam sebičan. Ako imam bolju opciju za asistenciju, uvek ću pre ispoštovati saigrača, nego šutirati iz nemoguće pozicije. Saradnja sa Burkeom je fenomenalna — fantastičan momak, poseduje neverovatne fizičke sposobnosti. Imamo odličnu konekciju, kao da se znamo sto godina.“

Život u Nemačkoj donosi i neke izazove:

„Imamo učiteljicu nemačkog u klubu, moramo na časove, ali teško ide. Ruski sam brzo savladao u Rigi, francuski u Lilu, ali nemački… e, to je već muka! Srećom, imam dobre prijatelje — Juranovića, Ljubičića… provodimo dosta vremena zajedno.“

Pred meč sa Albanijom – utakmica koja nosi više od tri boda

„Ozbiljna prilika… Prva u Tirani bila je tvrda, a i ova sada može da bude takva. Na neki način lokalni derbi, to su utakmice pune naboja, gde moraš da uđeš čvrsto, ali sa samopouzdanjem i rešenošću da pobediš. Igramo kod kuće, pred našim navijačima i ulog je veliki. Meni je čast što sam deo reprezentacije, što imam priliku da učim od Mitrovića, Vlahovića, Jovića i svih ovih sjajnih momaka.“

Kad odrastaš pored JNA, fudbal ti ne gine kao životna profesija.

„Odrastao sam na korak od stadiona i od malena išao da gledam Partizan. Lopta je uvek bila moj svet. Najbolji drug je džudista, a rođeni brat je odabrao druge vode. Ali bukvalno vode, jer se posvetio vaterpolu. Isto je počeo u Partizanu, kasnije igrao za Crvenu zvezdu… za razliku od mene, osetio je draž Lige šampiona. Meni je malo falilo… Sa Lilom sam igrao kvalifikacije, pa otišao na pozajmicu u Nemačku. Ali bar sam čuo himnu — u plej-ofu protiv Slavije iz Praga.“

Kod Andreja nema velike pompe ni krupnih reči, ali se u svakoj rečenici oseća iskrena želja da uspe. Nema gorčine, nema opravdanja, samo vera da će sve doći u svoje vreme. I možda još nije čuo Ligu šampiona do kraja, ali ako nastavi ovako, neće dugo čekati da ta himna postane i njegova svakodnevica.

BONUS VIDEO Atletico Madrid vs. Rayo Vallecano - Game Highlights