Nije loše pobeći iz Beograda za finale Kupa kad stadion kao Skadar na Bojani još miriše na novo

Zvezda je slavila sa 2:1, golovima Mirka Ivanića iz 37. i Uroša Spajića iz 66. minuta i već neko vreme postoji taj, možda je preterano reći trend, ali to da na većim derbijima u Srbiji pada više golova i da ne bude ono dosadno 0:0, 1:1 ili nešto slično.

Jedan od izuzetaka je bila prošla utakmica Zvezde i Vojvodine (0:0), ali mimo toga, poslednji derbiji Voše i Partizana, Zvezde i Partizana ili TSC-a i Partizana su imali po tri i više golova. Aleksa Vukanović je ovog puta dao jedini gol za Novosađane u 98. minutu i doprineo tom 3+ trendu.

Kad se na to doda da je Vojvodina dvaput dolazila u finale u prethodnih deset godina i oba puta trijumfovala, onda se i sada očekivalo da fudbal ne bude grdan.

I nije bio. A posle cele sezone praćenja naših klubova u Superligi, veća nepoznanica mi je pred put u Loznicu bilo to kako izgleda stadion na kom će se utakmica igrati.

Otvoren je novembra prošle godine posle više odlaganja i problema koji su pratili njegovu izgradnju. Te se pisalo o zidovima preblizu terenu, te o lošem sistemu drenaže, propaloj travi zbog bakterije, poplavljenim svlačionicama... Kao da je građen Skadar na Bojani.

Ko zna koliko je to koštalo nas obične ljude i našu budžetsku kasu. Sve što ova vlast radi već godinama je da za svoj džep, prezadužuje naše račune.

Čak i kad se nešto izgradi, to po pravilu košta tri, pet ili 555 puta skuplje. Ni to mi čak nije bilo u glavi dok sam ulazio u Loznicu jer je baš tad, iznad glave, po krovu autombila, besomučno šibao grad.

Oluja se sručila na ulice, automobile, zgrade, livade i naterala mnoge vozače da se kolima posakrivaju ispod drveća, neki vozač autobusa je upalio sva četiri i mileo po putu, dok nije zastao, a neki junoša je izašao na biciklu hrabro kroz vodu koju ni beogradska kanalizacija ne bi mogla da primi.

Dobro, to nije dobar primer, jer je naša kanalizacija ovde zapušena, pa ne vrši posao ni kod iole jače kiše u glavnom gradu.

Elem, svakako da nije bio dobar nagoveštaj šta će da bude sa utakmicom, imajući u vidu da je već bilo poplavljenih suterenskih prostorija na stadionu, kada sam na oko 300 metara od njega video jezero na raskrsnici koja vodi ka ulici Miloša Pocerca.

Majko mila kako ćemo ovde! Prođe se nekako u vodi do poda auta, na drugom mestu se jednim točkom popne na pločnik i nekako se provuče do stadiona koji se nazirao još sa glavnije ulice između reda kuća.

Onako nov i ofarban u belo bio je kontrast sivilu koje je grmelo nad Loznicom tu negde oko 16 časova kada su ljudi iz obezbeđenja već krenuli da se skupljaju ispred Lagatora.

Pored njega sa jedne strane pomoćni teren, sa druge hala sa istim imenom, negde u pozadini tamo iznad na uzvišici se vidi i crkva.

Autobusi sa policijom i obezbeđenjem su se mučili da se probiju kroz uličice koje okružuju stadion ispred kog je krupnim slovima napisano "Fudbalski stadion Lagator".

Vidi se da je mali i na prvi pogled, vidi se i da je malo konfuzan za snalaženje na prvu loptu jer na zapadnoj strani ima kao zgradicu kao predvorje ka tribinama, dok se na njih na drugim mestima ulazi direktno.

Ulazi imaju elektronske čekere na kapijama, unutra sve miriše na novo i ima i svoje prostorije za ketering, konferens salu i slično. Prva pomisao kad sam sticajem čudnih okolnosti, umesto ka novinarskom boksu, zalutao do svlačionica i ulaza na teren bila je da - nije loš. Ako ništa drugo, tamo je bilo suvo.

Bar na oko i ovako na prvu. Bojazan je bila da li će teren moći da podnese konstantno odvrtanje i zavrtanje česme sa neba jer je kiša čas kretala da pljušti, čas se zaustavljala.

A kad je već otkucalo nekih 18 časova, a navijača gotovo da nije bilo ni na vidiku, nije baš slutilo na dobro.

Imao sam još neko vreme da lutam stadionom i vidim da je VIP loža od novinarske odvojena staklom, a da je pres deo tribine odvojen od ostatka tribina metalnom ogradom.

Kako je vreme odmicalo, plave stolice na tribinama menjale su uglavnom crveno-bele boje opreme i obeležja navijača jednog i drugog tima.

Vošini su se koncentrisali na jednoj, Zvezdini na suprotnoj strani i svaki su imali svoje transparente, zastave i koreografije.

Ono loše je bilo što ni stadion od oko osam hiljada ljudi nije bio potpuno ispunjen jer je u ćoškovima bilo praznih mesta (ne mnogo doduše), a svojim sam ušima čuo nekoliko ljudi u prolazu kako ispred stadiona traže kartu više.

Opet, s druge strane, dugo nije bilo takvog nekog nadjačavanja sa dve tribine gde su i jedni i drugi pevali naizmenično i gotovo bez prestanka. Da li zbog akustike malog stadiona ili zbog rešenosti obe navijačke grupe da se i one nadigravaju, teško je reći.

Navijači Vojvodine su kao zaćutali nakon što je njihov tim primio drugi gol, ali nisu prestajali.

Bilo je tu i prozivki i gađanja golmana sa obe strane, Lazar Carević se u jednom trenutku našao na travi i hvatao za glavu.

Uroša Spajića je nokautirao upravo Lazar u vazdušnom duelu, Šerif Endiaje se umalo potukao sa Đorđem Crnomarkovićem pošto ga je igrač Voše uhvatio u "špansku" kada ga je oborio.

Gol Vojvodine je u jednom trenutku zasut papirima, utakmica je bila stopirana u drugom momentu na nekoliko minuta zbog pirotehnike, igrači su bili u ulozi redara kada su sklanjali silu papira sa terena, na kom je završila i baklja pa se deo rolni i zapalio.

Zvezdi su do kraja poništena tri gola, Vojvodina je mogla da da još neki i tako učini utakmicu još boljom.

Ovako su se radovali navijači Zvezde, bar četrdesetak minuta su pevali i držali igrače na terenu po završetku utakmice i na kraju su digli Hvanga kod sebe na tribinu dok su mu pevali "I kad bi Brus Li igrao za Zvezdu".

Siroti Korejac je verovatno malo šta razumeo, ali je ispoštovao to, odneo pehar kod svojih rođaka da se slikaju, zatim ga predao Omriju Glazeru, pre nego što su svi krenuli polako da zatvaraju ovu epizodu.

Bizarno je što se na kraju svega, dok su igrači odlazili ka autobusima, na stadionu upalio zaglušujući alarm i ventilacija je počela da radi kao motor mlaznog aviona da se ni sopstvene misli nisu čule, a ne šta neko priča. Možda naposletku nije ni bitno šta je ko imao da kaže posle kada je sve rečeno na terenu i u drugačijem ambijentu od onog beogradskog za jedno finale Kupa, što je, samo po sebi, bilo svojevrsno osveženje.

BONUS VIDEO