"Gledao sam ljude bez ruku i nogu, kad krenu sirene nema spavanja": Lalatović otvorio dušu o bombardovanju i ratu u Ukrajini

Lalatović je bio glavni trener Zorje iz Luganjska i to 2023. godine, kada je rat Rusije i Ukrajine već uveliko bio u toku.

"Bio sam tamo skoro tri meseca, 80 dana. Ja sam tamo mogao da ostanem još, oni su tamo sasvim korektni. Zorja je iz Luganjska, ali igrali smo u Kijevu", počeo je Lalatović priču u podkastu "Wish and goal".

Kao igrač je takođe bio u Ukrajini, samo što je tada nosio dres Šahtjora iz Donjecka, a sada ga je put odveo do Zorje.

"Mene je pozvao moj veliki prijatelj Darijo Srna. On radi tamo sa najuticajnijim menadžerom, Srna je sportski direktor Šahtjora. Ja sam prvi ozbiljan novac zaradio u Ukrajini. Imam lepe odnose sa predsednikom Šahjtora. Oni su mene zvali da se vratim, rekli su mi da nije najbolji trenutak za mene, ali bi voleli da se vratim, da preuzmem taj klub. Ja sam dobio poziv, lomio sam se šta da radim. Znam da je tamo teška situacija, mnogo su mi značili, zaradio sam tamo ozbiljan novac. Prihvatio sam poziv. Svi su govorili nemoj da ideš tamo, tamo je rat, je l si lud, možeš da nastradaš...", istakao je Lalatović u razgovoru sa novinarima Nebojšom Viškovićem i Gojkom Andrijaševićem.

Mnogo poteškoća je bilo pre samih utakmica i uopše u vezi boravka tamo.

"Stvarno je bilo katastrofalno, na sve utakmice smo išli autobusom. Igrali smo Evropu, putovali smo po 20 i nešto sati, provodili u autobusu, na carini su nenormalne gužve bile. Gledao sam ljude bez ruku i nogu. Spavali smo u jednom hotelu, to je kao škola. Ja sam imao prelepu sobu, renoviranu, ali noću su bile sirene. Živeli smo i igrali u Kijevu. Sve je bilo izmešteno u Kijev (iz Luganjska)."

Objasnio je kako su neke kritične situacije izgledale iz prve ruke.

"Od 10 kreću sirene i traju do šest ujutru, nema spavanja. Samo čujete u toku noći kako nešto zuji po nebu, ne znate šta. Samo čuješ kako šišti nešto. Jedno veče smo ležali kod mene u sobi, onda je palo nešto i eksplodiralo pozorište - samo što nam nisu popucali prozori."

Neprijatnih situacija bilo je i na fudbalskim terenima.

"Onda smo jednom izašli na teren, imali smo trening u Dnjepru. Igrali smo tamo. Izađemo na teren i jedna crna kutija stajala na terenu. Kad smo došli tu, videli crnu kutiju, to je pala neka bomba koja nije eksplodirala. Nismo znali šta je to, videli smo 5-6 džipova kako se parkiraju, izlazila interventna sa psima, brzo nas povlačili sa terena. Na terenu je bila bomba, koja je pala tu noć i nije eksplodirala. Mi smo bili na tom terenu, zamisli da je eksplodirala."

Nije bilo lako Lalatovićevoj porodici, koja ga je uporno molila da se vrati.

"Zvao me je i otac, cela porodica me je molila da se vratim posle pet dana, ja sam izdržao 80. Video sam koliko mi se tata sekira, koliko je nervozan. Moja deca su se plašila za mene. Zamislite koliko je bombi tamo palo, koliko ima nezdravog vazduha. Mi to sve znamo, jer su nas bombardovali ni krive ni dužne."

Na kraju je Lalatović odlučio da ode zbog svega što se dešavalo, a nije bilo vezano isključivo za fudbal. Iako su ga pitali da ostane makar još mesec dana, odlučio je da se što pre vrati u Srbiju.

Objasnio je kakvi su ga problemi zadesili tokom nekih utakmica i treninga dok je bio u Ukrajini.

"Oni gradovi koji su bombardovani tamo se ne igraju utakmice. Najveći problem je kad utakmica počne, pa počnu sirene. Na primer igrate 30 minuta, sirene počnu, automatski utakmica staje. Onda svi odemo u svlačionicu, budemo 20 minuta, pa onda izađemo, pa opet zagrevanje, pa opet utakmica, pa se igra 3-4 sata. To nisu bili uslovi... Tako je bilo i na treninzima."

Dogodilo mu se da sa ekipom nije ni mogao da uđe u grad u kom je živeo skoro tri meseca.

"Kad počnu sirene vozite se i molite Boga da se nešto ne desi. Išli smo jednom ka Kijevu, posle 10 sati ne može da se uđe u Kijev. Mi smo došli u 10 i 10. Nas je vojska zaustavila ispred ulaza u Kijev, nije nam dala da uđemo, policijski čas je bio. Mi smo stajali nasred autoputa, u autobusu, ja sam spavao na prednjem sedištu. U pet ujutru su nas tek pustili da uđemo. Prenoćio sam u autobusu, a bombardovao se Kijev, na otvorenom smo bili. Rampa se spusti", zaključio je Lalatović.

Posle kratke epizode u Ukrajini, Lalatović je preuzeo Spartak iz Subotice, a onda je bio u Mladosti iz Lučana, pa u Vojvodini, iz koje je nedavno otišao na poprilično neslavan način.

BONUS VIDEO