Da ste pre nekih desetak godina pitali prijatelje: "Koja ti je najomraženija reprezentacija u fudbalu", šta mislite, koliko bi njih reklo - Švajcarska! Verovatno niko.
U to vreme smo vukli rane iz Đenove, boleo nas je onaj dron Albanaca, a pre desetak godina se i pokojni Siniša Mihajlović trudio da napravi neku novu reprezentaciju Srbije.
PROČITAJTE JOŠ:
Da je podmladi. Cena je bila takva da Srbije nije bilo na Svetskom prvenstvo u Brazilu, dok smo upirali prstom i ka Josipu Šimuniću koji je startom za zatvor „ubio“ Sulejmanija.
Ko zna šta bi bilo da je Miralem istrčao kontru do kraja i izašao jedan na jedan sa golmanom Hrvatske u meču koji je završen 1:1.
Kritikovao se i Miha zbog bolnog šamara od Belgije u Beogradu (0:3), a glave nam je dolazila i Makedonija. U to vreme, a posebno ne posle zlata „Novozelanđana“ iz 2015. niko nije mislio da će nam poslednjih godina „rak rana“ biti reprezentacija Švajcarske.
To ime je sada mnogima u Srbiji pokrenulo gorušicu kad smo posle žreba za Ligu nacija saznali da igramo protiv njih 12. oktobra i 15. novembra, prvo u Srbiji, onda u gostima.
Švajcarska se uvek gledala kao zemlja bogatih bankara, čokolade i satova, od dvehiljaditih i zemlja Rodžera Federera. Kakav fudbal…
Pa ipak, postali su negde u međuvremenu i zemlja fudbala, jer prave rezultate koje mi nismo dosegli dugo, dugo. Na primer, u poslednjem međusobnom okršaju u Kataru su pobedili Srbiju 3:2 i preko nje otišli u nokaut fazu Mundijala, a isto su uradili i u Rusiji.
I sve bi to bilo u redu, budeš poražen, pružiš ruku: tako obično ide u fudbalu, zar ne? Da, trebalo bi, do pre šest godina, dok se nisu pojavili Đerdan Šaćiri i Granit Džaka.
Ničim izazvani, rešili su da nevaspitanje pokazuju tako što politiku trpaju u isti džak sa fudbalom. Srbija je imala tu nesreću da joj dvojica naturalizovanih švajcarskih reprezentativaca albanskog porekla daju oba gola na Mundijalu u Rusiji. U meču u kom je Srbija pokradena za čist penal na Aleksandru Mitroviću i u meču u kom je vodila sa 1:0 njegovim golom.
I opet, sve bi bilo u redu da Šaćiri i Džaka nisu rešili da se na neutralnom terenu bave provokacijama i albanskim simbolima dvoglavog orla, patikama sa zastavom nepostojeće države Kosovo, dresom sa prezimenom Jašari. Pa da onda prave budalama sve i pravdaju se kako je ovo „Jašari“ bio izraz podrške mlađem fudbaleru s tim prezimenom, a ne ubijenom teroristi Ademu Jašariju.
Pogled u njihovim očima je zračio mržnjom, pa je to samo doprinelo da ih dobar deo Srbije prezre. Jer, u očima Srba, posebno onih koji su živeli na Kosovu, ili im je tamo neko stradao – ova dvojica su u Rusiji i Kataru veličala albanski terorizam iz devedesetih.
Terorizam je ono što se dešavalo na Kosovu pre 25 godina, šta god oni mislili, ili pričali. Mnogi Srbi su ostali bez domova, drugi bez očeva, majki, braće i sestara, da bi četvrt veka kasnije došli Šaćiri i Džaka i provocirali podsećajući na celu tu krvavu epizodu, u kojoj je NATO završio posao terorističkoj OVK.
Bedno. Vreme je valjda da se odnosi Srba sa Albancima na KiM poprave koliko god je to moguće, umesto što se seljačenjem dvojice albanskih gastarbajtera koji verovatno ni videli Kosova nisu, ti odnosi stalno pogoršavaju.
Istorija nas uči da je Švajcarska pobeđivala Jugoslaviju i 4:1 i 2:0, ali i da je gubila sa 5:1 ili 7:3 i da je većina utakmica bila prijateljskog karaktera u prethodnih 90 godina.
Kako je onda došlo dotle da su utakmice Srbije i Švajcarske postale poligon za slikanje Albanaca u simbolima tzv. Kosova?
Takvih je u Kataru bilo na tone. Ogrnuti zastavama Albanije i izmišljene države kao da su došli da gledaju neku potpuno drugu utakmicu. Najmanje je bilo Švajcaraca.
Eto to proizvode likovi kakvi su Džaka i Šaćiri. Ovaj drugi se nije pojavio u Beogradu kad je Liverpul, njegov nekadašnji klub došao da igra protiv Crvene zvezde.
Nije se pojavio ni u Novom Sadu kad je Švajcarska igrala protiv Belorusije kad su nama novinarima organizatori „prijateljski sugerisali“ da Džaki ne postavljamo pitanja.
Švajcarska je u Rusiji pobedila Srbiju sa 2:1, u Kataru je bilo 3:2 i to su verovatno najteži porazi godinama unazad. Zato što su zbog dva čoveka dobili i političku pozadinu kojoj tu uopšte nije mesto.
Pa neka dođu sada u Beograd obojica, valjda smo ponešto naučili iz ta dva poslednja poraza, pa će Piksi i „orlovi“ moći da im doakaju. A ako i nismo naučili ništa, onda ćemo bar videti hoće li se Džaka i Šaćiri i u Beogradu busati dvoglavim orlovima države za koju ne igraju i da li će isticati simbole države i nacije koji ni ne postoje.
BONUS VIDEO: Najbolji trenuci utakmice Bajer Leverkuzen – Bajern Minhen
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare