Moćne reči ljubimca navijača Partizana: "Nije pritisak promašen penal već rat i rizikovanje života"

Povod za razgovor bio je promašen penal protiv Čivasa u porazu od 3:2:

"Od prvog dana sam srećan i zadovoljan što sam u ovako dobrom timu. Na početku je bilo teško, nisam postizao golove, a to je za napadače najveći problem. Srećom, imam podršku svih, opustio sam se i sve je krenulo na bolje. Nije mi prvi put da promašim penal. Ko ne šutira, taj ne promašuje. Znam da ću izvesti penal I sledeći put i dati gol. Biću prvi koji će da se javi da šutira. Ne plašim se ničega."

Zatim je dodao i na temu nešto slabijeg prvog dela sezone ne samo njega, već i čitavog tima:

“Imam puno poverenje u saigrače, siguran sam da će doći još prilika. Imamo mnogo povreda, primali smo golove iz penala, dobijali crvene kartone, ja sam promašio penal. Sve će se to promeniti. Kad igrate kod kuće, imate podršku 50.000 ljudi vas podržava. Ne možete tek tako da poklonite pobedu nekome. To zaista boli."

Na pitanje da li oseća pritisak, rekao je:

“Postoje pritisci poput onog kad proživljavate rat, kakav se trenutno vodi između Irana i Amerike. To je veoma jak i težak pritisak za vojsku i sve one koji rizikuju svoje živote svakog trenutka. Igranje fudbala, promašivanje penala nije toliki pritisak."

Evocirao je uspomene i naperiod odrastanja tokom NATO bombardovanja 1999. godine:

"“Imao sam samo pet godina. Moj brat Kristijan i ja smo svo vreme želeli da bude mo napolju i igramo fudbal. Nismo želeli da razmišljamo o stvarima koje su se dešavale. Bilo je veoma teško, ali srećom, nisam izgubio nikog bliskog. Bombardovanje je trajalo mesecima, ali na kraju, to vas čini čvršćim i mnogo brže sazrevate, kao što je bio slučaj sa mnom. Mislim da nisam bio svestan koliko je zapravo bilo teško."

Monterej posle 17 kola ima devet pobeda, četiri remija i četiri poraza i zauzima peto mesto na tabeli sa 31 bodom, šest manje u odnosui na prvoplasiranu Toluku.