Godine tavorenja, izneverena očekivanja, lažne nade i potpis "bombardera iz Borova sela" koji je promenio sve.
Fudbalski klub Lacio u istoriji dugoj 122 godine (osnovani 9. januara 1900. godine u Rimu) svega dva puta je bio šampion Italije.
Prvi put nebesko-plavi su bili najbolji na „čizmi“ u sezoni 1973/74, kada su za klub nastupale legende italijanskog fudbala kao što su Đorđo Kinalja (najbolji igrač Lacija u 20. veku), Ferućio Macola, Lučano Re Čekoni…
PROČITAJTE JOŠ
Na drugu titulu Serije A se čekalo decenijama, a uspon ekipe iz prestonice Italije počeo je sredinom poslednje decenije 20. veka. No, iako su od sezone 1992/93 konstantno bili pri vrhu, a dve godine kasnije sve sa Lukom Markeđanijem na golu, zatim Hoseom Čamotom, Đuzepeom Favalijem, Paolom Negrom i Alesandrom Nestom u odbrani, Robertom di Mateom, Dijegom Fuzerom, Aronom Vinterom i Polom Gaskojnom u veznom redu, te Pjerluiđijem Kaziragijem, Đuzepeom Sinjorijem, Markom di Vajom i Alenom Bokšićem u napadu, sezonu su završili na drugoj poziciji, sa deset bodova manje od Juventusa.
Kada su po završetku poslednjeg kola na proleće 1998. godine Lacijali, za koje je igrao između ostalih i Vladimir Jugović, na tabeli zauzeli sedmo mesto, bilo je jasno da je okončana jedna velika generacija od koje se mnogo očekivalo, ali koja nije imala snage za konkretan, toliko čekani šampionski iskorak.
A onda su pred početak naredne sezone napravljene određene izmene koje su postavile temelje za tim koji će dominirati Italijom. Stigli su Kristijan Vijeri iz Atletiko Madrida, potom Marselo Salas iz River plejta, Barselonin dvojac Ivan de la Penja i Fernando Kouto, iz Porta Seržo Konseisao, Pavel Nedved, Atilio Lombardo… No, „šlag na torti“ stigao je iz Beograda u vidu dva potpisa, jedan direktno, drugi indirektno, kako je započela i jedna od najlepših priča domaćeg sporta.
Dejan Stanković je bio evropska zvezda u usponu kada je na leto 1998. godine beogradsku Marakanu zamenio prestonicom Italije i parafirao ugovor sa Rimljanima. Sa njim u isto vreme u klub je došao tada već poznati i priznati defanzivac i jedan od najcenjenijih izvođača slobodnih udaraca u Italiji, Siniša Mihajlović, sedam godina ranije prvak Evrope sa crveno-belima, koji je po odlasku iz Ljutice Bogdana igrao za Romu i Sampdoriju.
„Sećam se da smo Deki i ja u isto vreme potpisali za Lacio, a da je mene zvao tim menadžer i rekao da se čujem sa njim kako bismo zajedno došli na pripreme. I zovem ga, nismo se ni znali dobro i javi se njegova supruga Ana, a ja se predstavim i ona mu da telefon, a on ubeđen da je neka šala u pitanju. Posle mi Deki priča kad je uzeo slušalicu i čuo da sam ja, odmah je skočio na noge i stao mirno“, otkrio je Miha svojevremeno u emisiji „Legende Marakane“.
Prvu sezonu sa novim snagama Lacio je okončao na drugom mestu, pa su usledile još neke promene – Bobo Vijeri je otišao u Inter, Đuzepe Sinjori u Bolonju, a u klub su došli iz Parme Huan Sebastijan Veron i Nestor Sensini, iz Intera Dijego Simeone, iz Bolonje Kenet Anderson, iz Pjaćence Simone Inzagi…
Ipak, osvojen Kup pobednika Kupova uz čak četiri gola Stankovića na putu ka finalu (od čega jedan Partizanu u Humskoj u pobedi 3:2, te tri protiv Panioniosa u četvrtfinalu u ukupnom trijumfu od 7:0 na dva meča) dali su nadu da mogu do iskoraka.
Krenulo je dobro po Lacio, prvih devet kola bez poraza, šest pobeda, tri remija, uz sjajne nastupe bivših igrača Zvezde – Stanković je postigao dva gola u pobedi nad Lečeom od 4:2, dok je Mihajlović posle autogola protiv Milana (4:4), bio strelac u pobedi nad Udinezeom od 3:0.
Potom je Miha pogodio i protiv Rome, ali je Lacio doživeo debakl (4:1). To nije usporilo nebesko-plave koji su vezali tri pobede (Stanković pogodio protiv Fjorentine za 2:0, Miha protiv Pjaćence za isti rezultat), pre nego što ih je Venecija po drugi put naterala da pognute glave napuste teren.
Sve do tog meča Lacio je bio prvi na tabeli, odakle je na kratko pao na drugo mesto, potom se trijumfom nad Bolonjom od 3:1 (Mihajlović promašio penal) vratio na čelo, ali je usledio pad u formi i dva remija početkom 2000. godine, kada su iz tima otišli Anderson i De la Penja, a stigao Fabricio Ravaneli iz Olimpika iz Marselja.
Već od narednog, 19. kola Lacijali su zaigrali na maestralan način. Miha je pogodio protiv Barija (3:1, sa penala), potom i u narednom, 20. kolu protiv Torina, ali je tada dobio i crveni karton, pa je Lacio još jednom vezao dva loša rezultata – poraz od Milana i remi sa Parmom. Nakon još dva vezana neuspeha, protiv Intera (2:2) i Verone (poraz 1:0) činilo se da je stvar izgubljena, ali su izabranici Svena Gorana Eriksena zaigrali kao u transu i u narednih sedam kola od mogućeg 21 boda boda osvojili čak 19 – šest pobeda (Roma 2:1, Juventus u Torinu 1:0, Peruđa 1:0, Pjaćenca 2:0, Venecija 3:2, Bolonja 3:2, uz remi sa Fjorentinom 3:3 – Miha promašio jedan, pogodio drugi penal).
Ipak, pred završnih 90 minuta situacija na tabeli je bila takva da je Juventus imao 71 bod, dok je Lacio bio drugi sa 69, pa je bilo potrebno i da „stara dama“ ne pobedi Peruđu u poslednjem kolu 14. maja 2000. godine.
Lacio je odigrao odličan meč, golovima Inzagija i Verona su posle prvog poluvremena vodili sa 2:0 protiv Ređine, pa je sva pažnja bila usmerena ka Peruđi. A tamo, četiri minuta po početku drugog poluvremena, vest koju su svi čekali – Alesandro Kalori zatresao je mrežu Edvina Van de Sara za ogromnu radost u Rimu.
Kada su Lacijali poveli sa 3:0 i rešili pitanje pobednika, niko više nije obraćao pažnju na dešavanja na Olimpiku, sva pažnja je bila usmerena ka Peruđi, gde je domaćin zaustavio nalete strašnog napada predvođenog Alesandrom del Pjerom, Filipom Inzagijem, Zinedinom Zidanom, Antoniom Konteom, Edgarom Davidsom… Nije pomogao ni ulazak Darka Kovačevića u 58. minutu susreta.
Nije tog majskog popodneva u postavi tima iz „večnog grada“ bilo ni Mihajlovića, koji je bio van sastava, ni Stankovića, koji je ceo meč presedeo na klupi, ali je dvojac iz Srbije odigrao krucijalnu ulogu u uspehu svog kluba – Mihajlović je na 26 utakmica postigao šest golova, uz pet asistencija, dok je Stanković tri puta pogodio, dva puta asistirao na 16 utakmica, od čega je 12 započeo u prvoj postavi.
Od te sezone, kada je Lacio osvojio i Kup Italije, i Superkup Evrope (1:0 protiv Mančester junajteda) na kom su nastupili kao pobednici Kupa pobednika Kupova sezonu ranije, pa sve do danas, najviše dokle su mogli jeste treće mesto.
Siniša Mihajlović je preminuo 16. decembra u 54. godini, a na sahrani se okupio veliki broj navijača Lacija koji su pokazali da je, uprkos tome što je od šampionske sezone prošlo preko dve decenije, još uvek vole podjednakom silom.
BONUS VIDEO Dejan Stanković kod kovčega Siniše Mihajlovića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar