Ekspanzija turskih fudbalskih klubova preko noći: Otkud odjednom svi dovode skupocene zvezde? "Tajna" je u nekoliko faktora

Izgleda kao da se sve promenilo preko noći, ali da li je zaista tako?

Najveći turski klubovi počeli su istovremeno da dovode igrače koji više nisu samo atraktivna imena, već fudbaleri koji i dalje pripadaju evropskom vrhu. Transferi su postali skuplji, plate i ambicije znatno veće.

To teško može da bude slučajnost.

Turski klubovi su ušli u istorijski investicioni ciklus, srušili sve rekorde po potrošnji i u Istanbul i Trabzon doveli igrače u punoj snazi i svetske megazvezde poput Mohameda Salaha, Romela Lukakua, Dušana Vlahovića, Rafaela Leaoa, Mejsona Grinvuda, Viktora Osimhena...

Podaci sa Transfermarkt-a pokazuju šokantan skok: ukupna tržišna vrednost lige probila je 1,56 milijardi evra, dok su samo tokom poslednjih prelaznih rokova klubovi zajednički izdvojili stotine miliona evra na obeštećenja.

Ono što najviše fascinira nije samo količina novca, već činjenica da su svi turski velikani povukli obarač u isto vreme.

Najveći paradoks

Ekonomska kriza i visoka inflacija u Turskoj nisu pokopale fudbal, već su mu otvorile manevarski prostor.

Turski klubovi su godinama grcali u milijardskim dugovima u domaćoj valuti, liri. Međutim, drastičan pad vrednosti lire u odnosu na evro i dolar, uz državne programe restrukturiranja i brisanja kamata, zapravo je obezvredio unutrašnje dugove klubova. Kada su prodisali, klubovi su se okrenuli novom modelu poslovanja koji se oslanja isključivo na evro-prihode.

Najveći klubovi su shvatili da leže na zlatu – bukvalno. Galatasaraj je pokrenuo revoluciju prodajom i prenamenom svog basnoslovno vrednog zemljišta i starog trening-kampa u elitnoj istanbulskoj četvrti Florija, projektujući prihode od preko pola milijarde evra.

Paralelno sa tim, sponzorski ugovori su eksplodirali. Isti taj Galatasaraj je potpisao nove ugovore sa moćnim korporacijama koji su im preko noći utrostručili godišnje budžete.

Moćni konglomerati stali su iza leđa i Fenerbahčeu i Bešiktašu, dajući im instant likvidnost za agresivan nastup na tržištu.

Astronomske neto plate

Evropski klubovi više ne mogu tako lako da pariraju Turskoj kada su u pitanju lični uslovi za fudbalere.

Dok u Italiji, Engleskoj ili Španiji porez na zarade fudbalera ide i preko 45-50 odsto, turski poreski sistem nudi izuzetno niske stope za profesionalne sportiste. Kada turski velikan ponudi igraču 10 ili 15 miliona evra neto plate, to klub košta neuporedivo manje nego što bi koštalo PSŽ, Juventus ili Bajern da izjednače tu ponudu.

Postoji još jedan izuzetno bitan faktor. U Turskoj je fudbal više od igre – to je državno i političko pitanje prvog reda.

Najmoćniji ljudi u zemlji direktno su uključeni u kreiranje fudbalske strategije kako bi kroz sport podigli globalni prestiž države.

Javna je tajna da najviši državni zvaničnici neretko lično intervenišu i koriste diplomatske veze sa bliskoistočnim prinčevima i vlasnicima klubova kako bi otkočili komplikovane pregovore oko transfera, što objašnjava kako su transferi poput Kantea ili Salaha uopšte realizovani na turskom tlu.

Efekat lavine

Kada jedan klub povuče nogu, u Istanbulu se pali alarm. Kada je Fenerbahče krenuo silovito sa pojačanjima i doveo elitnog trenera, Galatasaraj je morao da odgovori istorijskim transferom Viktora Osimhena.

Bešiktaš i Trabzonspor nisu smeli da dopuste da ostanu u senci, pa su u trku ušli sa sopstvenim kapitalom.

Jedan potez nekog od najvećih klubova automatski pokreće lavinu reakcija ostalih konkurenata.