Italija se valja u blatu i sve je gore i gore - od svetske sile do skandala

Priča o vezi Andree Pirla i ruskih kladionica, zbog koje se digla politička elita, jeste u centru pažnje, ali je propadanje italijanskog fudbala mnogo dublje i problematičnije od ovog slučaja.

Tog jula 2006. godine u Berlinu, dok je Fabio Groso pogađao odlučujući penal protiv Francuske, činilo se da je italijanski fudbal ponovo na samom vrhuncu sveta. Četvrta titula svetskog prvaka trebalo je da predstavlja temelj nove epohe dominacije. Umesto toga, Berlin je postao početak najdramatičnijeg i najsramotnijeg pada u istoriji modernog sporta. Dve decenije kasnije, nekadašnji fudbalski gigant podseća na ruševinu - reprezentacija je propustila tri uzastopna Mundijala, domaća liga gubi trku s Evropom, a sam Fudbalski savez potresaju teški skandali.

Nakon berlinkog trijumfa, usledila je agonija na svetskim smotrama kakva nikada nije zabeležena među fudbalskim velikanima. Već 2010. godine u Južnoj Africi, "azuri" su kao branioci titule ispali u grupi, bez ijedne pobede, završivši iza Paragvaja, Slovačke i Novog Zelanda. Slična sramota ponovila se i 2014. u Brazilu, gde su ih porazi od Kostarike i Urugvaja ponovo izbacili u uvodnoj fazi.

Ono što je usledilo potvrdilo je da Italija više nije svetska sila. Za Mundijal u Rusiji 2018. nisu se kvalifikovali posle poraza od Švedske u baražu. Četiri godine kasnije, kao aktuelni šampioni Evrope, doživeli su šokantnu eliminaciju od Severne Makedonije u Palermu.

Konačni udarac reprezentativnom ugledu zadat je u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2026. godine. Italija je ponovo otišla u baraž, savladala Severnu Irsku u polufinalu, a zatim je u odlučujućem meču u Zenici doživela slom protiv Bosne i Hercegovine. Nakon 1:1 i produžetaka – u kojima su Italijani igrali s igračem manje zbog crvenog kartona Alesandra Bastonija – BiH je slavila posle penala sa 4:1.

Tri propuštena Mundijala zaredom (2018, 2022, 2026) nezapamćen su negativni rekord. Poražavajuće deluje i poređenje sa Srbijom koja je u periodu od 2010. do 2022. odigrala tri završna turnira, Italija u istom rasponu ima samo dva učešća (oba završena u grupi) i nula pobeda u nokaut fazi SP još od 2006. godine!

Ono što je godinama zavaravalo javnost i čelnike saveza bili su solidni rezultati na kontinentalnim šampionatima. Italija je igrala finale Evra 2012. godine, a vrhunac je dostignut na Vembliju 2021, kada je tim pod vođstvom Roberta Mančinija osvojio Evropsko prvenstvo.

Delovalo je da se gigant probudio, ali ta titula bila je samo taktička anomalija i šarena laža. Trijumf je bio plod trenutne kohezije prekaljenih veterana u odbrani, poput Đorđa Kjelinija i Leonarda Bonučija, a ne sistematskog rada ili jake lige. Evropska kruna je samo zamaskirala potpunu ruiniranost infrastrukture, izostanak mladih domaćih igrača i finansijsku instabilnost klubova. Kada je na Evru 2024. Italija bledo i bezidejno eliminisana od Švajcarske već u osmini finala (0:2), sve maske su definitivno pale.

Glavni generator reprezentativnog sloma leži u klupskom fudbalu. Zvanični izveštaji otkrivaju da strani fudbaleri pokrivaju čak 67,9% ukupne minutaže u Seriji A, po čemu je Italija na samom dnu u Evropi. Primera radi, u Španiji stranci igraju tek 39,6% minuta. Baza italijanskih igrača sa značajnijom minutažom u ligi spala je na svega 89 fudbalera. Što je najgore, po minutaži mladih domaćih igrača do 21 godine, Serija A zauzima sramotno 49. mesto od 50 analiziranih liga u svetu, sa svega 1,9% minuta na terenu.

Ovom ponoru direktno su doprineli pogrešni zakoni. Državni "Decreto Crescita" (Dekret o rastu) omogućio je klubovima ogromne poreske olakšice za dovođenje igrača iz inostranstva, pa im je bilo finansijski isplativije da angažuju prosečne strance nego da razvijaju domaću decu. Uporedo s tim, ukidanje zakonskih kompenzacija za omladinske škole oduzelo je novac amaterskim klubovima koji su decenijama stvarali talente.

Sistem se potpuno raspao i na upravljačkom nivou. Roberto Mančini je u avgustu 2023. šokirao naciju i iznenada podneo ostavku kako bi prihvatio višemilionsku ponudu Saudijske Arabije. Nakon toga, klupu su odbijali vodeći svetski stručnjaci, da bi Đenaro Gatuso podneo ostavku u aprilu 2026. godine, odmah nakon sloma protiv BiH u baražu.

Kruna rasula jeste pravosudni skandal u samom vrhu Fudbalskog saveza Italije (FIGC). Predsednik Saveza i potpredsednik UEFA, Gabrijele Gravina, našao se pod zvaničnom istraganom tužilaštva u Rimu zbog sumnje za proneveru i pranje novca. Istražitelji sumnjaju da je 2018. godine uzeo proviziju prilikom dodeljivanja TV prava za treću ligu, a da je novac zamaskirao fiktivnom prodajom svoje privatne kolekcije retkih srednjovekovnih knjiga, čime je potom kupljen stan u Milanu.

Iako Gravina negira krivicu, protesti navijača i politički zahtevi za njegovu ostavku potpuno su paralisali rad saveza.

Italijanski fudbalski velikan se danas valja u blatu sopstvenih nepromišljenih odluka i korupcije. Bez radikalnih reformi Serije A, zaštite domaćih akademija i čišćenja Fudbalskog saveza, četvorostruki prvak sveta ostaće zarobljen u prošlosti – kao tragična opomena kako se za dve decenije od svetskog trona stiže do potpunog kolapsa.