0
Milan Kosanović nedavno je preuzeo funkciju sportskog direktora Vojvodine, a u velikom intervjuu za Nova.rs, "preturio" je put od Saudijske Arabije do povratka u srpski fudbal.
PROČITAJTE JOŠ
Voli Kosanović da kaže da bi o fudbalu mogao da priča 24 sata dnevno, i upravo zbog toga, sat vremena proletelo je za tren. Važi Kosanović za trenera i stručnjaka koji ume da kroz dozu humora dodatno približi ovu igru ljubiteljima fudbala, iza njega stoje titula prvaka sveta sa Veljkom Paunovićem na Novom Zelandu, Liga Evrope i dve Lige šampiona sa Crvenom zvezdom, uz arapsku avanturu koja je završena prošle godine.
Sada je Kosanović opet u vodama u kojima najbolje pliva i iz kojih srpski fudbal najviše profitira, radiće se na novom brušenju talenata, a neke je već najavio za Nova.rs.
Kroz njegove ruke su prošli mnogi igrači koji danas imaju ozbiljne karijere, ili ih nagoveštavaju, a Kosanović se dobro seća i utakmice protiv Francuske iz 2016. godine, kada je golobradi Dušan Vlahović kao od šale pretrčavao Upamekana u pobedi nad ozbiljnim sastavom Francuske za 2:1, u njegovom trenerskom mandatu U19 selekcije.
I ovaj intervju ugovoren je dok je Kosanović gledao neke nove klince u meču Srbije i Rumunije, prateći igre Majstorovića i Kovačeva, novih nada Vojvodine. Kada je došlo vreme da se uključi diktafon, bilo je jasno da će ovi momci imati adekvatnu pažnju.
„Pratiće se rad mladih selekcija po posebnom programu, tu su kamere koje snimaju treninge i jednostavno, neke stvari možete u svakom trenutku pogledati. Mnoge stvari danas možete da pogledate u realnom vremenu ili da dobijete isečeno, eto, i ja mogu na strimu jutjuba da odgledam utakmicu Srbije i Rumunije, na primer. Imaćemo individualne treninge tri ili četiri puta nedeljno, to će se ticati detalja, timskih i individualnih. Ovde u Srbiji imate obim koji je nedovoljan, jedan trening dnevno koji mnogi obavljaju nije dovoljan. Najveći problem je što bez velikog obima rada nemate šta da tražite u modernom fudbalu. Kad odete negde preko, vidite mlade igrače sa obrokom u devet ujutru, pa trening, analiza, dodatno se onda radi, na fizičkom aspektu, pa postoje individualni treninzi, radi se u detaljima i završiš u pet popodne. Mi u Srbiji radimo po principu „jedan trening“, talentovano dete ne napreduje jer nema gde više. Drugo, mnogi još nisu shvatili da su samo mladi igrači interesantni tržištu, jako su retki oni koji mogu da budu interesantni sa 24, 25 godina, mi se trudimo da napravimo igrače koji će biti zanimljivi za tržište top pet liga, jer tu je na kraju dugoročni razvoj. Od toga korist ima reprezentacija, ima korist klub jer ako uspete da plasirate igrača, sutra će sami ljudi dolaziti kod vas da vide ima li još talenata. Ova priča sa koronom, nadam se da će proći ubrzo, verujem da će proći, onda će klubovi biti sajmovi gde će se okupljati menadžeri, imate kvalitet koji će oni prepoznati i plasirati na najveće tržište. U svetu je fudbal biznis gde se prodaju dresovi i suveniri, TV prava, kod nas je to na jako niskom nivou, kod nas postoje samo transferi“, navodi Kosanović na početku priče za Nova.rs.
Kako dečaci reaguju na novi način rada?
„Dobro reaguju, prošao je period adaptacije, radi se na analizama, individualnim treninzima, formirano je analitičko odeljenje, prate se trendovi svetskog fudbala i na osnovu toga pokušavamo da približimo sve deci. Teorijska obuka je bila na jako niskom nivou, jednostavno, vi igraču morate da pokažete najbolje primere da bi oni videli kako neke stvari treba da se rade. Teško je samo rečima objasniti, bez prakse na terenu. Mora i vizuelno da vidi šta treba da radi, najbolji primeri su najbolji igrači. Postoje trendovi danas koji treba da se prate, ako praviš proizvod za to tržište, onda moraš tako da obučiš igrača, na tom nivou. Druga stvar, treba da napravimo nešto što će dati smernice za budućnost, da budemo tim, da imamo prohodnost u mlađim selekcijama za što veći broj igrača. Problem srpskog tržišta su igrači koji cirkulišu između klubova, imaju 26-29 godina, menjaju se iz kluba u klub, nemaju moć da odu u inostranstvo, tu su i malo je tržište suženo. Moramo malo da se koncentrišemo na tržište zemalja iz okoline. Da probamo da dovedemo mlađe i perspektivnije za ovo tržište, mislim da će i to biti jedna bitna uloga u budućnosti.“
U intervjuu za naš portal, Nenad Lalatović je slikovito govorio koliko mu je bitno da ima pravog sportskog direktora. Da li mu je „svanulo“ kada ste došli, kakav je odnos?
„Relacija je dobra, kvalitetna, Lale i ja se polako upoznajemo. Naravno, znali smo se kao kolege i sa terena, imali smo prijateljski odnos. Bio je ovde kad sam ja bio koordinator mlađih selekcija, tad smo se već poznavali. Ja radim jedan posao, on drugi, uhodavamo se jer on ima svoje ideje, ja svoje, način rada, trudimo se da približimo odnos. Ne može se ništa uraditi za mesec ili dva, ali trudimo se da se prilagodimo njegovim zahtevima po pitanju igrača. Vreme će pokazati koliko je to kvalitetno.“
Kako izgleda prelaz iz rada sa Milojevićem? On je neko ko je „zakopčan“, odmeren i diskretan u javnosti, dok je Lalatović eksplozivan temperament?
„To sam mu ja pre neki dan objašnjavao, kad smo imali ovakav tip razgovora, Nenad Lalatović je jedan, nema kopije. On je čovek neviđene energije. Svako ima svoju ličnost, način treninga, ličnost. Karakter sigurno nekad odmogne, ali nekad donese. Baš smo pričali o tom njegovom odnosu, njegov uticaj kod igrača je mnogo veliki. Navikao je igrače da njegova energija presudna, da igrači reaguju na to i to je specifičan način vođenja tima, igrači daju više kad ih vodi. On smatra da bi tako trebalo kod svakog da bude, ali ne može, karakter je takav. Drugačiji je moj karakter kad sam ovde ili na terenu. Opet, Vladan Milojević je drugačija priča, naravno, svi imamo svoje crte ličnosti, ispoljavamo na različite načine. Znate kad kažu, „vidi kako Simeone, Gvardiola.“ To su ličnosti koji su različite, svako ima svoje crte lika, karakteristike, svoju ličnost.“
Kako je bilo u Saudijskoj Arabiji?
„Iskreno da kažem, u Arabiji, ima dobrih momenata i igrali smo Ligu šampiona, malo ljudi u Srbiji može da se pohvali evropskom i azijskom Ligom šampiona, mislim da je to bogato iskustvo. Video sam kako izgledaju ekipe koje imaju sedam stranaca, u čemu se razlikuju domaći igrači, kako se formiraju rosteri, kako se razlikuju vrhunski i ostali klubovi tamo, video sam drugi mentalitet, odnos prema životu i treningu. To su različite kulture, načini funkcionisanja, dolazaka na trening, pripreme za trening. Neki momenti su takvi da čini mi se da se igrači tamo brzo zadovolje, prijatan je život što se tiče finansijskog aspekta, nisu osuđeni na to da je borba kao ovde, za novac, ali to utiče na kvalitet treninga. Ali gledajući utakmice i paralele oko fizičkog aspekta, i dalje su slična trčanja ovde i tamo. Šta pravi razliku? To su stranci, vrhunski igrači. Znate kada imate sedam igrača iz ozbiljnih zemalja, tipa Gomis, Đovinko, Vijeto… To su ozbiljna imena, čini se samo da igrač malo digne ručnu. Kad dođu, spuste nivo svog učinka, ali je i taj nivo sasvim dovoljan, pošto su dovoljno kvalitetni. Imate Al Somaha, istinska legenda Al Ahlija, iz Sirije je i dao je preko 110 golova, imate ozbiljne trenere, tu je bio Razvan Lučesku, bio je tu i Slaven Bilić… Dosta ulažu u trenersku struku i sa taktičkog dela su mnoge utakmice vrlo korektne. Imate tamo igrače iz Iraka i Irana koji igraju sa posebnom strašću, naročito za svoje zemlje, mi imamo skepticizam, ali je fudbal tamo sasvim korektan. Nama se broj igrača osipao i mi smo bili prinuđeni da koristimo mlađe, iz U19, gde je naš trener Đorđe Vasić, koji je bio sa Ljubinkom Drulović trener kada smo postali prvaci Evrope. Tamo radi već dve godine i ima kvalitetnih igrača, u mlađim selekcijama.“
Poznato je koliko Vladan Milojević voli disciplinu i da je sve „zategnuto“ i na svom mestu. Koliko je sa tog aspekta teško raditi u Arabiji?
„Ta struktura je malo ležernija, opuštenija, postoji u svakom klubu po jedan princ, jedan supervizor, ljudi u klubu su osetljivi na rezultate, a mi smo imali put do polufinala Lige šampiona sa okrnjenim sastavom, i posle toga smo imali treće mesto, plasirali smo plasman u buduću Ligu šampiona, koja će se igrati sada u aprilu. Ali taj period od oktobra, Milojević je sa štabom nastavio sa dobrim rezultatima, međutim, sada se desio problem, zbog nedostatka tog princa i finansijskog dela. Jednostavno, došlo je do problema sa finansijama, neki problemi su se pojavili i mislim da će Vladan Milojević da se vrati. Tamo problem pravi što nemaju planirane budžete, brzo ih potroše i onda je problem mnogo veći, i zbog stranaca. Ljudi koji se bave tim stvarima, nisu dovoljno obučeni, robuju imenima i zasnovano je mnogo toga na vrednostima Transfermarkta. Nemaju realnu sliku šta može igrač da pruži i donese.“
Ljubomir Fejsa je bio pojačanje, ali je nedavno zapretio klubu zbog kašnjenja plata. Koliko je on donosio ekipi?
„Fejsa se vratio, imao je jednu povredu, ali Fejsa je igrač koji je tamo odigrao sve što je mogao, to je igrač kog kad kupite, kupili ste siguricu, igrača koji donosi. Ali sa povredom Fejse, ostali su bez važnog šrafa, Marin je otišao u drugi klub na pozajmicu, Ovusu se vratio i došao je Nieng nespreman, ali oni očekuju da on kao bivši igrač Milana i Rena bude odmah na visokom nivou. Uz prve utakmice su videli da to nije to, došao je sa ozbiljnim viškom kilograma, ali to su njihova očekivanja.“
Da li izbacuje iz takta taj nivo ležernosti?
„Naravno, zato što nivo organizacije Crvene zvezde ne može da se meri sa tim u Al Ahliju, ali vi morate da se adaptirate na sve momente. Naravno, postoje momenti kada vidite da su neke stvari jednostavno stvar karaktera, mentaliteta, njihove ležernosti, dolaze na trening sa malo kašnjenja.. Morate da budete svesni da su to stvari koje ne možete sami da ispravite, ne možete da pravite svoj sistem gde svi oko vas žive drugačije. Velike su temperature, toplota, život se dešava noću, igrači spavaju do popodne u nekim momentima. Moraš da se prilagodiš, naravno da čovek kad ode tamo, informiše se i zna. Bili smo spremni na to, posle nekog vremena, i vi se adaptirate, da li je idealno ili ne, sigurno može uvek bolje. Morate kao trener imati veštinu da upravljate sistemom u različitim okolnostima, mentalitetima.“
Da se vratimo na srpski fudbal, ali kroz strance tinejdžere. Može li Vojvodina ili generalno srpski fudbal da razvije mrežu dovođenja igrača sa strane? Rus Matvej Martinkevič je tu dugo, Zvezda ima primer Odade?
„Ima plana, opet će kritičari reći da ima naše dece, ali imaš opciju da mladog igrača ne prodaš, a on posle gubi na vrednosti. Nikako da shvatimo da smo razvojna liga i područje, ja bih voleo da dobijemo cene u Engleskoj za domaće igrače, ali ne možemo. Mi stalno imamo potrebu da kažemo ‘kako onaj Ajaks’. Postoje Ajaksove škole, ali se sastoje od selektiranja igrača koji koštaju 10 i 15 miliona, pa se dovode. Mi samo znamo za finalni proizvod, ne kako on nastaje. Vi imate trening kompenzacije koje donose dosta novca i kad na primer igrač iz Vojvodine ode u Austriju, on samo na osnovu trening kompenzacije košta 300.000 evra, u Španiji još više. Sada su u fokusu igrači rođeni 2002. godine, 2001, 2003. i mlađe. Tako je, jednostavno. Dolazak igrača nije jednostavan, svi se trude da dovedu što mlađeg igrača, međutim, postoje propisi za transferi maloletnih lica, ali činjenica je da mora više da se radi u omladinskim školama, da bude veći obim i intenzitet. Deca bez treninga neće igrati fudbal u školskom dvorištu, nego pale telefon i tablet. Mora da se poveća obim rada i to mora da prepozna struka.“
Šta je anomalija rada sa decom?
„Danas imate škole fudbala gde se već petogodišnjaci takmiče i treneri jure rezultat, ne razvija se individualnost igrača i ne razvijaju se deca, odmah imate takmičarski stres. Pa odete na meč gde se viče „prekid, prekid, prekid“, a pre ste gledali utakmice na poljančetu gde se neko razvije u driblera, žonglera, individualca. Danas je to teško naći, a onda nemate individualca, imamo vezne igrače drugog tipa, pravili smo zadnje vezne motoričkih sposobnosti, ali nemamo kreaciju, prototip igrača koji se prave. Takmičimo se prerano, ne pravimo igrače. Toliko se ovde pričalo o Ćaviju i Inijesti, ali oni su revolucionari i Barsa ih nije više pravila, nego je kupovala igrače. To je zabluda, da kopiramo i da mislimo da će iz te kopirnice izaći nešto.“
Onda je Kosanović napravio digresiju, kako bi definisao termin „srpska škola fudbala“.
„Srpska škola fudbala, teško je napraviti, jer nemamo završetak. Završetak bi postojao kada bi ti igrači igrali ovde do 22. ili 23. godine, ali oni idu sve mlađi i mlađi. Ne možete da ocenite srpsku školu kad ih kupuju kao poluproizvod, a negde tamo ih prave kao gotovi proizvod. Jugoslovenska škola je postojala, ali igrali su pod drugačijim zakonima, drugačiji su uslovi bili, liga je bila jedna od najjačih, nisu morali da idu. Sad, malo malo, pa se ode.
Da li je Vošin talenat Vladan Novevski reprezentativni kalibar, nedavno je Severnu Makedoniju zamenio dresom „orlova“?
„Vladan je 2002. godište, budućnost za naredna dva ciklusa. Ne očekuje se da sad nosi igru, ali je budućnost, opredelio se za Srbiju, sigurno da ima perspektivu, videćemo u daljem razvoju, šta će se dešavati. Mislim da će u budućnosti biti sigurno nosilac Vojvodine, ali samim tim, imaće mesto i u reprezentaciji.“
Lalatović je prošle godine rekao da je Voša odbila četiri miliona za Topića, tu je i Zukić. Kako gledate na njih i njihov razvoj?
„Sami znamo, koliko se realizuje transfer, toliko vrediš. Videli smo razne cifre, stvari, sigurno da je Topićev potencijal bio veliki, naravno, u tom momentu su druge bile okolnosti. Siti kupuje za budućnost i ima zadatak da ih prepravi za budućnost Sitija. Znamo svi, Siti kupi igrača za 50 i 100 miliona i tako rešava probleme, jure vrhunske rezultate. Ali Siti kupi igrače kojima rastu cene, eto, braća Ilić su kupljena, Ivan je već u Veroni i A reprezentativac je, njegov transfer je već na tri ili četiri puta od vrednosti koju je Zvezda dobila. Luka igra za Tvente i već se isplatila ta kupovina Sitija. A u tom momentu, Zvezdi su te pare značile puno, bio je to početak Zvezdinog razvoja. Danas su Zukić i Topić na ceni, ali kako će vredeti, zavisi od okolnosti i stvari, očekujem u budućnosti postignu nešto za Vojvodinu i da onda postignu dobar transfer za njih same, i za klub.“
Kako je propao transfer Čabule iz Zambije, sada već famozan zbog umešanosti jednog zambijskog generala?
„Mogu da ispričam jer i dalje ljudi ne razumeju, nikakva priča Sredojevića trenera nije bila (selektor Zambije), nije to bilo signalizirano u novembru, danas ljudi vise na forumu i kupe stvari za koje misle da su istinite i tačne. Kada bi se tako radilo u fudbalu, neko na forumu kaže nešto, onda bi bilo lako. Onda ne bi direktori Sitija bili plaćeni po 20-30 miliona, bili bi plaćeni kao novinari koji skidaju sa foruma neke stvari. Nije tačna priča da je to signalizirano u novembru, jednostavno, došlo je do toga početkom januara, tada sam potpisao za Vojvodina i sa liste koju su dostavili ljudi sa kojima sarađujem, našao se on. Bilo je u pitanju afričko prvenstvo koje se održavalo, nije sve moglo da se završi ranije, moraju prvo u klubu da se stvore uslovi za to. Prvo, da li igrač želi da dođe. Ovde se spomene ime, i kažu ‘direktore reaguj’. I onda kažem u šali da sam reagovao i za Dijega Koštu, ali se on zahvalio, nije pristao jer je sinoć igrao Ligu šampiona. Imate kontrast, tražite igrača koji treba da dođe ovde, upozna zemlju i klub. I tamo klub nekako funkcioniše, razmišlja kako da ga proda, da se dogovore uslovi prodaje. On je igrao afričko prvenstvo i navijali smo da što pre ispadnu, bio je dogovor da kada se vrati u klub, onda ćemo obaviti razgovore. Onda su ispali u četvrftinalu, to je nama odgovaralo, počeli su intenzivni razgovori sa njim. Poslednjeg dana sve je bilo dogovoreno, papiri tu, dva sata je bila razlika nas i Zambije. On je čekao u klubu, od osam da potpiše i da vrate papire nama. Ljudi ne znaju, danas se TMS (FIFA sistem za obavljanje transfera) zatvara i ne možete da napravite. Danas se sve radi preko interneta, nekada si nosio ugovor u Savez, pa preko veze nešto središ. Danas je jasno, imate TMS, on se zatvori, vi ste nemoćni. General koji je odgovorno lice u klubu, odlagao je i nije se pojavio. Da li je mislio da to može da se realizuje sutra ili prekosutra, ne znam, nije se pojavio i igrač je bio „dissapointed“, razočaran, eto, i ja pričam sada kako je on sa nama. Desilo se onda i da on ima problem, na vezi smo s njima. On nije još postigao gol posle te utakmice, četiri meča je bez gola. Sve mu se promenilo, to je normalno. Drago mi je da si to pitao, jer misle ljudi da možeš da naručiš, da imaš dostavu i on ti stigne. Specifično je to, dovesti igrača iz Zambije, za njega, nas, nije on u Beogradu ili Pirotu. U stranoj je zemlji, obe imaju svoje zakone i način funkcionisanja. Priča se o strancima, a trebaju ti za pozicije gde imamo problem. Mi genetski nismo brzi, zadnji rekord na 100 metara ima Sloba Branković, 1993. Mi nemamo atletičara koji je oborio rekord, a ne fudbalera. Ili kada imamo, odu, Radonjić, Ranđelović, to je to. Imamo objektivno taj problem, igrača koji su brzi. Mislim da je to problem i selekcije, možda se treba okrenuti i atletskim klubovima, da imamo tu saradnju, da neko prepozna dete i usmeri ga na fudbal.“
Vi ste u trenucima kada su mnogi kritikovali Uroša Račića, smatrajući ga čak nedovoljno talentovanim u Zvezdi, rekli: Videćete kakav će Račke biti za dve ili tri godine. Kako sada gledate na to, jer je lako danas hvaliti igrača koji briljira u Primeri? Svojevremeno ste i Dušanu Vlahoviću dali šansu u mladom timu U19?
„Znate kako, vrednost trenera je kad igrača prepozna pre publike. Kad publika prepozna, onda je već kasno. Imao sam sreću da sam radio sa generacijom 1998, kada sam je preuzimao, kada se pravila ekipa, vezni red su bili Veljko Nikolić, Njegoš Petrović, Uroš Račić, Joca Nišić. Jedan igrač koji je posebno odskakao bio je Dušan Vlahović, tada dve godine mlađi. Mnogi su se pitali, šta i kako, otkud on i to sve. Već tad se video izraziti talenat, kada trener radi sa njim ili ga pusti individualno, onda vidite kakav je to biser. Igrali smo sa generacijom Francuza gde je bio Upamekano kao jedan od sada najskupljih defanzivaca. Bio je tu Konate, Kone, svi ti igrači, a u tom momentu, bila je utakmica gde smo pobedili 2:1 na turniru Ćele Vilotić u Vrbasu, gde je Duci, dve godine mlađi od Upamekana, pretrčao ga i dao gol. Tu se video taj talenat, drčnost, hrabrost. Opet, priča srpskog fudbala, otišao je prerano, ali sada kada daje golove, svi pričaju ‘e, on je Dušan Vlahović’. On je Dušan Vlahović bio i pre, dao je i Primaveri sve radom i trudom, tu se treba izboriti da igrate u Seriji A, gde je prosek godina mnogo veći. Riberi i Vlahović, on ga je gledao na televiziji, sada mu asistira. Vlahović je prototip mladog napadača kog Srbija nije imala. Igrač koji može da dobije loptu u prostor, koji je vrlo pokretljiv, mislim da je izašao podatak da je u četiri igrača svog godišta po broju golova u top pet liga. Brojke ne lažu, možemo da pričamo šta se kome sviđa, ali brojke moraju da se poštuju. Da je Holan naš igrač i da je igrao tako protiv Norveške, mi bismo ga pljuvali, kakav Holan, kakvi bakrači. Ne može u fudbalu da se mnogo očekuje od jedne utakmice, ali ni da se igrač sputava. Račić je kod mene debitovao u reprezentaciji, igrao je za OFK Beograd tada, pa je otišao u Zvezdu, bio je model igrača kog Evropa traži. Sad mogu da ga poredim sa Sergejem po figuri i još nekim stvarima, pokazao je da može da bude perspektivan igrač, kada smo ga stavljali u Zvezdi, svi su osporavali, pričali, samo da ode. Bio je igrač koji je igrao protiv Arsenala, kalio se kroz Evropu, imate momenata kada je igrao protiv Krasnodara i igrao zadnjih 20 minuta. Stvarno, teška utakmica, Račić je to sve prošao, sećam se i prve utakmice u Evropi, desilo se da Le Talek napravi karton, pa pauzira. Sve to su situacije gde se učio, pravio greške, onda su svi rekli kada je otišao, to je dobro, samo da je otišao. Sada kada je u Valensiji, ti isti pričaju, što je pušten. Imao je period adaptacije u Alavesu, pa Famalikao, tu je igrao veliki broj mečeva, i sada Valensija i reprezentacija, zaslužuje, budućnost je srpskog fudbala.“
Račić i Vlahović važe za ozbiljno posvećene igrače, koji dodatno i individualno rade. Nedavno je i Prandeli dao slobodan dan svima, Duci je završio u teretani sa Riberijem. Da li su takvi bili i kao daleko mlađi?
„Da budem iskren, mislim da je Račić kroz Evropu to najviše shvatio, brzo je napravio taj prelaz OFK Beograd, Zvezda, već je otišao. Duci je sa 16 to pokazivao. Sećamo se da je igrao za prvi tim Partizana, treba se za to izboriti, mislim da je Duci kao klinac bio taj koji je hteo da radi velike stvari i na kraju mu se sve to isplatilo. On je primer fanatizma i dete od kog očekujem da bude u ozbiljnom klubu top nivoa, sve je radom zaslužio.“
Kako vam deluje razvoj Dejana Joveljića? On je u ranoj fazi u Zvezdi delovao kao klasičan inzagijevski tip napadača, koji se nađe na pravom mestu u pravo vreme, ali je Milojević zahtevao više učešća u samoj igri?
„Vidite ovako, kada smo pričali pre par godina, potreban je period sazrevanja, fizička komponenta je bila kod njega bitna, način igre kod Milojevića tada je bio takav, da je učio elemente defanzive i nešto što mu je posle pomoglo da se lakše adaptira na evropski fudbal. Sada igra u formaciji u Volfsbergeru sa dva napadača, što mu je olakšalo i to što je u Zvezdi igrao kao bočni napadač. On sada praktično sazreva, pričamo o nekom ko ima 21 godinu i ima ozbiljan broj golova, učinak, u dobroj ligi igra, realan je to momenat da do jednog momenta vi utičete, posle se srpska škola završava i pravi poluproizvod, onda se preko dalje završava.“
Kako gledate na dolazak Piksija?
„Svako ko dođe na čelo A tima zaslužuje respekt, naročito Piksi, kao igrač, pa predsednik, bio je vrhunski trener i ima autoritet. Moramo da shvatimo da ima težak posao. Dobiće ekipu tri dana pred prvu utakmicu i ima dan za oporavak, dva ili tri treninga do nove utakmice. Kao klupski trener imate mikrociklus, pa mesec priprema… Moramo da shvatimo da ovde ima mnogo aspekata i moramo da mu pružimo podršku. Zaslužuje to i fale nam rezultati da vratimo veru u nacionalni fudbal.
Koliko je važan štab? Poznato je kakvu ste neverovatnu atmosferu imali na Novom Zelandu u taboru Veljka Paunovića. Na primer, sa druge strane, kod Tumbakovića smo imali razdor i čak optužbe selektora da postoji paralelni štab?
„Selektor mora da ima dobar štab jer ne može sve da uradi za tri dana, mora imate saradnike koji će moći da obave posao za njega i da im on veruje, mora da se napravi atmosfera koju igrači prepoznaju, to su sve elementi za vrhunske stručne štabove. Vi sada imate Flika za kog niko nije znao, a on je bio u štabu reprezentacije. Pričao sam sa Marinom, on je radio sa njim i to je čovek koji je već davno bio vrhunski trener. Piksi treba da bude vođa i da daje smernice, ali bez kvalitetnog štaba, nema ni ovih stvari.“
Kako gledate na borbu za srpske talente koji se razvijaju u Nemačkoj, Engleskoj ili Španiji, da li se posvećuje njima dovoljna pažnja?
„Nekad smo pričali o tome u Savezu, aktuelno je i sada, mi smo mnogo mali, a onda odeš da igraš protiv Nemaca koji imaju 10 ili 15 puta veći fond. Moramo da budemo svesni dosta odlazaka ljudi odavde, koji odu u inostranstvo, iz egzistencijalnih i profi razloga, njihova deca treba da se prate jer mogu da pomognu. Tu je i sin mog prijatelja Srđana Bajčetića koji je prešao u Liverpul, lepo je da FSS prati sve to. Stvar je izbora da li će igrati za Španiju ili nas, žena je Špankinja, pa treba i to da se vidi. Ali mislim da je to dobra stvar, što se vodi računa, kad sam ja bio deo štaba, Veljković je bio isto iz inostranstva. Sve ima više i više toga, ti igrači treba da budu pod kontrolom. Radujem se kada toga ima, Veljkov igrač Tetek je sada u toj reprezentaciji, mislim da nema dileme, svi koji hoće da igraju za Srbiju su dobrodošli.“
Kakav je plan za trenersku opciju, da li je Nenad Lalatović primaran da ostane, ili klub ima „plan B“?
„Prva opcija je Nenad Lalatović, treba pričati o smernicama kluba, on je sa smernicama koje je postavio, pokazao sve, osvojio je Kup i bio treći, sad je došao do polufinala Kupa, treći je. Ponovio je prošli uspeh i praktično rezultati stoje iza njega, klub ima posle svega ovog ima jedan drugi period, Lalatović će opredeliti, svaki trener ima svoje ambicije i želje, njemu će se sve obrazložiti, na njemu je da sam donese odluku da li želi da ostane, ili će preko. Ima sigurno svoje planove za inostranstvo, verovatno je vezan negde i za inostranstvo. Klub ima svoju viziju, on će reći kako sebe vidi. Sa njim će se obaviti razgovori i napravićemo neki zajednički put, ako bude sve u redu, on će biti trener. On je kod mene trener koji je ispisao istoriju i uvek je dobrodošao u Vojvodini i zaslužio je da pričamo prvo o njemu.“
Rekao je da bi ostao čak iz inata?
„Nijedan trener ne treba da ostaje iz inata, treba da ostane iz vizije kluba, iz osećaja kako mu je ovde, da li on može da sprovede svoje ambicije, o tome treba da donese odluku, iz inata se ne ostaje trener.“
Imao je jednu zanimljivu izjavu Lalatović, rekavši da bi Savo Milošević i zvučna imena trebalo da preuzmu ekipe poput Napretka iz Kruševca i da se dokažu, jer nije sve u Zvezdi i Partizanu?
„To je tema koja zavisi od ličnosti. Jedan je Nenad Lalatović koji će otići u Borac Čačak, ali je on došao iz Srema, Proletera, napravio je pravi potez. Otišao je i napravio rezultate. Njegova ličnost je takva. Postoje sredine manjih klubova, gde jednostavno Savo Milošević ne može da izrazi svoje ideje. Nije lako da Savo ode negde sa idejama, a da mu kažu ‘nemaš teren, treniraš 20 kilometara odavde, igrači nisu dobili platu’. Mnogo je teško, postoje ličnosti koje će različite stvari uraditi. Naravno, razumem i te ljude, ne mislim da oni neće da odu negde jer ih je sramota, nego jer sa tim sistemom ne mogu svoje ideje da ostvare. Ili su previše jake ličnosti za upravu. Imate momente da pričate sa predsednikom kluba koji nema iskustva, priča svoje neke ideje, svoj pogled, a to se ne slaže sa nečim na šta je navikao neko ko je igrao kao profesionalac u top pet liga. Savo je prvo čovek koji je bio uspešan funkcioner, ima iskustvo svuda, i sada dođete u koncepciju koja je amaterska, a ne možete da se iskažete. To je ono, zašto Gvardiola, kada je tako veliki, ne ode u Stouk. Zato što Stouk ne može da ispuni njegove uslove. Vrhunski idu u vrhunske. Ima i onih koji su bili perspektivni, ali nisu hteli niže, da bi otišli posle korak više. Ja sam bio u šestoj ligi, u Indeksu počeo, pa sam išao do pete, treće, druge, da ne nabrajam dalje. Prošao sam ceo taj put i mogu na predavanjima i licencama da pričam sve. Kad neko kaže da u četvrtoj ligi nema loptu, sve sam to prošao, pa mogu da kažem da se svi trudimo da stignemo gore. A kad stigneš gore, nije strašno da siđeš dole. Vidite da su Sari i Alegri bili u četvrtoj i petoj ligi. Njihov derbi je bio 2005, a onda igraju jedan protiv drugog u Seriji A. To je teško zamisliti u Srbiji.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
