I vrapci znaju da su sve promene u Partizanu kozmetika

Stvaraju utisak kao da nešto rade, da nešto hoće da promene i poprave i svaki put se ispostavi kao da samo hoće da zadrže za sebe status kvo. Zato sa klupe na stubu srama i "lomači" završavaju legende kluba već nekoliko godina.

Toliko dugo se uveravamo da su ljudi iz uprave kluba otporni na razne vrste katastrofa i nepogoda, koje su do sada uglavnom bile one rezultatske, na terenu.

Na vremenske još uvek nisu testirani, ali čini se da ni tornado ne bi mogao da ih oduva iz fotelja u Humskoj, što priželjkuju mnogi navijači Partizana, koji već sedam godina ne zna za titulu u srpskom prvenstvu.

Bilo je tu sporadično nade u pojedinim situacijama, prošli put kad je Aleksandar Stanojević ostao kratak za nekoliko bodova i bilo je nade jesenas kad su crno-beli imali sedam bodova više od najvećeg rivala na prvenstvenoj tabeli.

Oba puta su se baloni nade izduvavali, jer su ih pratili neki problemi koji su se dešavali van terena, a o kojima je otvoreno pričao jedino Igor Duljaj.

Ako se iko pitao zašto su tribine Partizanovog stadiona sablasno prazne, to je zato što već drugu godinu navijači bojkotuju utakmice sopstvenog kluba zbog uprave na čelu sa Milošem Vazurom. A tu je i Milorad Vučelić, koji podnese ostavku na predsedničku funkciju, ali je i dalje tu negde.

Manje ili više svi znaju da je u ovoj zemlji važno da je bitnije kad si politički podoban, nego kada kadrovski i stručno kvalifikovan za neku funkciju.

Opet, manje-više nikog nije briga da li zaslužuje određenu funkciju, pa tako vlasnici pečenjara mogu da vode elektroenergetski sistem, a klinci s fakulteta dolaze da vode najveće klubove u zemlji. Vazura danas ima 37 godina, već deset godina je u Partizanu, a bar jedno tri, četiri, možda i više, navijači ga ne žele na tom mestu.

Otud i priča da hoće da radikalizuju bojkot, pa legende Partizana potpisuju peticije i apele za spas kluba, dok iz kancelarija u Humskoj stižu saopštenja u kojima ništa nije sveto.

Već smo konstatovali da je Partizan već sedam godina bez titule, pa je tako u jednom momentu i u nedavno završenoj sezoni počeo da prosipa višak od sedam bodova, da bi s proleća opet debelo gledao u leđa Zvezdi.

Dodatno je problematično što nije morao ni u jednom trenutku posle prošlog avgusta da se bavi nekim od evropskih takmičenja i mogao je da se fokusira samo na ova dva domaća, Superligu i Kup.

I opet nije uspeo. Debakl od Nordsjelanda u doigravanju za Ligu konferencija mogao je da posluži i kao nešto pozitivno da je Partizan uzeo bar jedan od trofeja i prekinuo dominaciju Crvene zvezde.

Ovako je nastavio da figurira kao statista u ligi, koji na kraju sezone najavljuje velike promene dok pompezno piše kako će ostati upamćeno da se vratio u borbu za Ligu šampiona sačuvavši drugo mesto na tabeli.

Pa čekajte, drugovi, je l' to nešto za pohvalu? "Ispunili smo cilj, bili smo drugi", moglo je sporadično da proveje pred kraj sezone iz Humske, gde bi na klupi u novoj sezoni po treći put trebalo da se nađe Aleksandar Stanojević.

Priča se i o promeni sportskog direktora, odlasku Ivice Kralja i povratku Ivice Ilieva, dolasku poznatog biznismena Milije Babovića, promenama u Omladinskoj školi...

O svemu osim o onoj suštinskoj promeni bez koje nema promene, jer se zna "odakle riba smrdi".

U širem kontekstu Partizan je na neki način talac sistema koji ga samo pušta da se urušava jer je jasno ko je tu povlašćen. I to nije nešto novo u Srbiji. Jeste loše za sport i navijače, ali nije novo.

Favorizuje se kako to kome odgovara pošto ovde nikako da naučimo da nisu neke politikantske ćate oni kojih bi mi trebalo da se plašimo kao građani, nego obrnuto.

Kod nas je stanje takvo da jedan predsednik države može da izađe na televiziju kad god mu se prohte i da odatle širi svoju demagogiju, poluistine ili neistine, dok pokušava da ubedi ljude kako tobož pomaže Partizanu.

Dok on priča o tome kako njegova neodgovorna uprava nagomilava dugove dok svi građani plaćaju iz budžeta licencu za evropska takmičenja milione evra, ista ta uprava ne sme ni da zucne, nego samo klima glavom i aminuje.

Kako i ne bi kada se Aleksandar Vučić ponaša kao vlasnik svega u ovoj državi i kada imate utisak da svakog drži u šaci. Što bi se onda razlikovala uprava Partizana?

Čemu onda mogu da se nadaju navijači kluba iz Humske ako znaju da bez promene čitavog sistema nema ni boljitka za Partizan.

Svojevremeno su i njihovim komšijama s druge strane Topčiderskog brda prodavane priče o "Zvezdanim gradovima", ovome i onome, o dolasku poznatih lica iz poslovnog sveta u klub, dok je on upadao u sve veće probleme i dugove.

Dugove o kojima se sada na sličan način priča kad se spominje Partizan. Dakle, slika se okrenula u poslednjih petnaestak godina.

Pa šta onda objektivno mogu da donesu i Babović, Iliev i Stanojević i Varga i Smiljanić kao trener u omladinskoj školi i Janko i Marko, ako se svake godine vrti ista priča - a to je da je neko oštećen, pokraden i gde je superligaški fudbal igra koja se igra 90 minuta i u kojoj na kraju uvek pobedi Zvezda.

I kad se jedino ne priča o promeni Vazure sa mesta generalnog direktora, mada se zna da je pitanje da li bi i samo njegova smena oslobodila Partizan iz okova u kojima se našao i zbog kojih je svaka promena osim one suštinske u društvu - samo kozmetika.

BONUS VIDEO: Fudbal FK Partizan druženje sa Albertom Nađom