Pratite nas i na društvenim mrežama:
Na današnji dan, 2020. godine ostali smo bez velikana srpskog fudbala, Ilije Petkovića.
PROČITAJTE JOŠ
Pandemija koronavirusa odnela je mnoge legende sporta, a Ilija Petković je jedna od njih.
Njegova ljubav prema OFK Beogradu bila je nemerljiva, kultni status ima fotografija Ilije na tribini ruiniranog stadiona na Karaburmi, na čijem je terenu nekada harao.
Stolice su posivele, polomljene, ali nije na njima sedeo Ilija, već na betonskoj ploči najvišeg reda.
Njegovo slabašno stanje je pogoršao koronavirus, a za Nova.rs, sin Dušan Petković je na emotivan način govorio o oproštaju od Ilije.
„Moj otac je bio strahovito vezan za OFK Beograd, njemu se desila perforacija čira i korona, a 99,99% sam siguran da je najveći uzrok bio OFK Beograd. To je bilo nenormalno, ta energija, bes, u kakvom raspoloženju je on odlazio i vraćao se s tog stadiona svako jutro. Njemu je to bila rak rana… Samo ljudi koji su poznavali mog oca, meni bi trebalo 10 sati da vam pričam o njemu, shvataju kakav je čovek bio, jednostavan, prepošten. Za OFK Beograd se borio verovatno kao što bi i za mene, a ja sam sin jedinac. Njega je ta situacija u OFK Beogradu slomila. Sećam se koliko je želeo samo da se vrate u Prvu ligu, rekao mi je ‘Obećavam, skloniću se, neću ići više gore’. I mene su zvali, pa sam mu rekao ‘Šta treba, ti i ja da budemo oni koji će zakucati poslednji ekser u taj sanduk, i da se ti i ja ‘vodimo’ da se to sve u tvoje i moje vreme ugasilo’. Nisam hteo. Moj otac je odrastao u jednom kraju sa tri sestre i strogim ocem, sam je došao u Beograd da završi Ekonomski fakultet, sticajem okolnosti krenuo je na fudbal preko jednog stomatologa koliko se sećam. Na samo njemu svojstven način ostavio je trag od prvog trenutka trag gde god da je bio. Ne pričam o njemu u superlativu jer mi je otac, ali bio je ljudska gromada, veličina od oca, dede, trenera, igrača, nije se štedeo nijedne sekunde.“
Dušan je ispričao i koliko je Iliju bolelo skrnavljenje groba roditelja u rodnom Kninu.
„Baš pre nego što je otac umro dogovarali smo se da odemo do Knina zbog kuće, da to sve sredimo. Nažalost, taj naš dogovor sam ispunio sam. On je bio mnogo vezan za Knin i to ga je sve mnogo bolelo. Nije mi bilo prijatno da vidim kuću urušenu, zaraslu… Taj naš Balkan, neko prokletstvo, spektar mnogo ružnih stvari i bolne uspomene. Uvek je sa setom pričao o Kninu i onda je jedno vreme prestao kada su oskrnavili grob njegovih roditelja, ugasio se po pitanju Knina i tad sam video razočarenje njegovo. Sebe je nekako smatrao predstavnikom svih Kninjana. Nikada me niko nije učio to Srbija – Hrvatska, četnici, ustaše… U Volfsburgu sam igrao sa tri Hrvata, od kojih je jednom otac stradao u tom ratu, bio je i jedan Bošnjak, i nikad nismo pričali o tome. Krenuli smo jednom nešto i samo sam odmah prekinuo da ne odemo predaleko. Nismo mi imali veze s tim, bolje da o tome ni ne pričamo, i nekako sam uvek bio jugonostalgičan, osećao sam se kao Jugosloven.Sve što je vezano za njega posle njegove smrti mi je kao teg na plućima – OFK Beograd, ta kuća u Kninu, još mnogo nekih stvari sa kojima se svaki dan budim i ležem.“
Ostaje nada da će se u budućnosti OFK Beograd vratiti na stare staze slave, čime bi se neke nove generacije odužile Iliji za sve što je dao Romantičarima.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar