0
Predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera Srbije Mirko Poledica je ukazao da gotovo polovina igrača ima problem sa depresijom koji je naročito izražen u periodu po završetku karijere.
On je izneo podatak da 40 odsto fudbalera ima mentalne poteškoće u suočavanju sa svakodnevnim životnim okolnostima, što često može da dovede do fatalnih posledica.
PROČITAJTE JOŠ
Poslednji u nizu je slučaj bivšeg olimpijskog reprezentativca Srbije Miljana Mrdakovića, koji je preminuo od suicida u petak 22. maja ove godine, navodno pre toga rekavši da „ne može više“.
„Medicinski tim FIFPro se bavio generalno zdravljem igrača, a između ostalog akcenat je stavljen i na mentalno zdravlje. Primećeno je da sve više igrača diže ruku na sebe. Rađeno je istraživanje i došlo se do frapantnih podataka da približno 40 odsto fudbalera boluje od različitih oblika depresije, da li to bili blaži oblici, anksioznost ili oblici koji teraju na crne slutnje“, kaže Poledica za Nova.rs.
On je podsetio da je Sindikat fudbalera nedavno ukazao na intervjue koje su davali igrači poput Andresa Inijeste i Krega Belamija, u kojima su govorili o svojim problemima.
„Inijesta je naveo da se sa depresijom bori deset godina… Najviše problema imaju oni najuspešniji, a probleme je jako teško prepoznati. Generalno je društvo takvo, vlada mišljenje da su fudbaleri bogati, slavni… Danas u Srbiji 95 odsto fudbalera živi od plate i na rubu egzistencije. U svetu samo 1,7 odsto fudbalera može da kaže da zarađuje i štedi novac“.
Poledica ukazuje da sportisti žrtvuju veliki deo mladosti kako bi uopšte došli do šanse da se profesionalno bave sportom.
„To počinje u periodu od osme, devete godine života, pa do 18, 19. godine, a ko prođe taj filter završava karijeru sa 35, 36 godina. Ljudi misle da oni završavaju karijere mladi, a iza svega stoji 25 godina teškog rada, stresa, ambicija, pritisaka… Najveći problem je karijera posle karijere, odavno je to dijagnostifikovano. Lako je dok se igra, postoji kontrola, postoji i ispoljavanje negativne energije kada se izađe na teren, ali sve to postaje problem po završetku karijere“.
Naš sagovornik navodi da je Sindikat fudbalera imao veliku podršku u suočavanju sa mentalnim tegobama u vremenu kada je Vlade Divac bio predsednik Olimpijskog komiteta Srbije.
„U julu 2011. godine smo potpisali memorandum i dogovorili da se zajedno bavimo time. Divac je bio jedini čovek u Srbiji koji je želeo da se bavi tom temom. Počeli smo sa edukacijama, radili smo u sklopu kampova sa igračima, psiholozi su držali predavanja, činili su sve što su mogli kako bi upoznali igrače šta ih čeka. Ne mogu svi da budu treneri i menadžeri… U svemu tome može da se desi i neka tragedija…“
„FSS nije odao počast Mrdakoviću“
Poledica je želeo i da izrazi svoje razočaranje što se Fudbalski savez Srbije nije javno oprostio od tragično preminulog bivšeg reprezentativca.
„Miljan je nosio dres naše zemlje, igrao je u svim mlađim selekcijama, igrao je na Olimpijskim igrama… A Fudbalski savez Srbije postavlja tamo snimke igrica. Izgubio je život momak koji je nosio dres naše zemlje, ja ne mogu da veruje, sa ljudske strane. Valjda postoji neka moralna obaveza prema porodici. I sada treba nekog klinca, poput Lazara Samardžića da ubediš da igra za Srbiju, a nisi odao počast onome ko je već igrao.“
To je bio slučaj sa prerano preminulim Mrdakovićem, ali Poledica navodi da fudbaleri imaju probleme sa kojima javnost nije upoznata.
„Poznavao sam Miljana, fin, pristojan momak, uvek je bio nasmejan, ali… Ima problema među fudbalerima, bivšim fudbalerima, 90 odsto postaju socijalni slučajevi, neki se odaju i alkoholu. Sindikat je preduzimao mere koje nije delio s javnošću, pokušavali smo da pomognemo ljudima koji su bili u teškim stanjima. Završite karijeru, niste zaradili dovoljno novca za neki posao, ne možete da se snađete. Ne gubite samo materijalno, javljaju se i bračni problemi, nerazumevanje porodice, mnogi brakovi su se raspali. Jedan naš igrač se javio sa takvim problemom, uspeli smo da mu organizujemo medicinsku pomoć. Nije se snašao, imao je presudu za novac od kluba, ali nije mogao da naplati. Žena ga je ostavila, odvela dete. Nisam stručnjak, ali sam satima razgovarao sa njim, pomogli smo mu, angažovali stručnjake i sada je bolje.“
Poledica veruje da oko 70 odsto srpskih fudbalera boluje od nekog oblika depresije.
„Imao sam razgovor sa jednim bivšim reprezentativcem koji je i dalje aktivan igrač. Čuli smo se oko Miljanovog slučaja. Igrali su zajedno. Rekao mi je da je imao te probleme, da nije znao šta da radi, ali su mu pomogli roditelji koji su prepoznali problem. On je sjajan momak, zarađuje, ima porodicu, odličan brak, sve što može da poželi, ali mi piše da je bio u „tunelu“… Srećom, ima roditelje intelektualce koji su prepoznali problem“.
Igrači Borca prete štrajkom glađu
Poledica je za Nova.rs istakao da se sa velikim problemima suočavaju igrači njegovog bivšeg kluba, Borca iz Čačka, koji je protekle godine ugašen posle više od stotinu godina postojanja.
„Bivši igrači Borca iz Čačka su poslali pismo gradskim vlastima u kom su naveli da su izigrani, da su prevareni i da nisu dobili svoje zarade. Pismo je potpisalo 25 igrača i dali su rok gradu od deset dana da se reše problemi, inače će stupiti u proteste i štrajk glađu“
Nekadašnji fudbaler ističe da je i on tokom karijere imao problem, ali da ga nije bio svestan.
„Razgovarao sam o tome sa Ivanom Ergićem, kroz taj razgovor sam shvatio da sam i ja prošao neki oblik depresije, anksioznosti. Osećao sam telesne tegobe, ali neki ljudi kroz to samo prolete. Stresovi su strašni, igrao sam u inostranstvu, u klubovima koji su se borili za titulu. Ako ne osvojite, sezona je promašena, a krivci su uglavnom stranci. Po utakmici sam gubio tri, četiri kilograma, ali više od stresa nego od napora. I tako tri puta nedeljno“.
Poledica je apostrofirao da je iz njegove generacije Sparte iz Praga bilo nekoliko slučajeva samoubistava fudbalera, ali uzroke svega nije mogao da prepozna dok nije počeo da se bavi problematikom.
„Postoje istraživanja i studije, sport je najpoštenije zanimanje. Niko ne pita čiji si, koliko para imaš, svi su jednaki na terenu. Sportisti su navikli na pošteno i kada završe karijeru formirani su kao ljudi koji su pošteno stekli sve, a onda dolaze u susret sa raznim investitorima, sa ljudima koji ih loše savetuju, sa hijenama koje ne umeju da prepoznaju u svemu tome“.
Poledica je izneo i slučaj Dejana Radića, člana Izvršnog odbora Sindikata fudbalera koji je izgubio bubreg braneći za ruski Rostov.
„Priča mi on kad je završio karijeru, sedi kod kuće i dolazi poštar sa računima. Pitao ga je šta je to i dobio odgovor. Prvi put u životu je video račune za struju, nije znao za to… Kaže, crkne mu sijalica, ne zna koga da zove, tek po završetku karijere je počeo da uči život, ali su mu pomogli porodica, prijatelji…“
PROČITAJTE JOŠ
Poledica se u razgovoru vratio na saradnju koju je Sindikat imao sa Olimpijskim komitetom Srbije dok je njime rukovodio Vlade Divac.
„On je bio inicijator toga da se bavimo mentalnim zdravljem igrača. Ja nisam znao pre toga, govorio mi je da je to najveći problem, karijera posle karijere. Nisam bio svestan toga, Vlade je prošao kroz sve u Americi. Shvatio sam da fudbal nije samo da primiš platu, već treba da se školuješ za dalji život. On mi je mnogo pomogao u razvijanju svesti“.
Predsednik Sindikata ističe da ta organizacija tokom leta organizuje kampove za fudbalere koji nemaju ugovore, te da se u sklopu toga organizuju seminari sa pravnom i psihološkom tematikom, ali navodi da su problemi sa kojima se fudbaleri suočavaju veoma veliki.
„Naši advokati ih savetuju kako da pregovaraju, psiholozi rade sa njima, rade se stvari sa kojima se ja kao fudbaler nisam susretao i sve to dosta pozitivno utiče na njih. Meni svaki dan u kancelariju dođe neko ko uđe na jedna vrata, a ne zna na koja je izašao, sa ozbiljnim životnim problemima. Većina njih završava karijere u godinama kada ima malu decu, koju treba da školuje, da izdržava, a bez karijere nema posao“.
Nedavno je Fudbalski klub Partizan organizovao testiranje svojih fudbalera, za šta Poledica kaže da ne može da škodi, ali u prvi plan izbacuje ulogu trenera.
„Trener bi trebalo da prepozna eventualne promene kod igrača, da pojedinačno pristupi. Jedan stručni štab čini desetak ljudi, u svakodnevnom kontaktu sa fudbalerima. Ipak, problem su bivši fudbaleri, prema kojima nijedan klub više nema obavezu. Moramo da krenemo nešto da radimo, zvali su nas ljudi posle perioda izolacije, ne primaju plate, uznemireni su… I porodica tu ima veliku ulogu, nije sramota priznati da problem postoji i to je suština priče“, zaključio je Poledica.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
