Verujem, ne verujem: Džaba ste krečili Englezi

Nije to priča o povratku kući, kakav su Englezi priželjkivali. Pesma "It's coming home", već decenijama titra na usnama svakog prosečnog Engleza, ali se uvek završi sa psovkama iz uvoda ovog teksta.

Englezi su stvorili fudbal, bar tako zvanična istorija kaže, ali uprkos tome samo su jednom otišli do kraja i ta jedina titula Svetskog prvaka, pamti se po brojnim kontroverzama.

Od tada, pa sve do danas, u Engleskoj sanjaju da će makar jednom uspeti da postanu prvaci sveta ili prvaci Evrope.

Na planetarnim smotrama nikada nisu uspeli da odu ni u jedno finale osim te titule. Što se tiče evropskih prvenstava, na poslednja dva dolazila su do poslednjeg stepenika.

Prošli put Italija, ovoga puta Španija u dramatičnoj završnici, bili su kobni po selekciju "gordog albiona".

A posebno zanimljivo bilo je pratiti kako Englezi proživljavaju ovu završnicu Evropskog prvenstva širom pabova Londona.

Od trilera sa Slovačkom, do poraza od Španije, proživljavali su neviđen rolerkoster emocija.

Za razliku od nekih prethodnih takmičenja, Englezi nisu bili toliko euforični kada je bilo u pitanju ova selekcija. Još pre početka prvenstva mnogi su bili skeptični zbog onoga što radi aktuelni selektor Garet Sautgejt.

Da se malo našalimo, možda ih je pokolebala dominacija reprezentacije Srbije koja je bar ako je sudeći po izveštaju selektora Dragana Stojkovića Piksija žargonski rečeno odvalila velikog rivala, ali Engleska na ovom turniru nije izgledala kao najskuplja reprezentacija sveta i sa najvećim brojem zvezda u svom timu.

Zato je malo ko i verovao da ova ekipa može da ode do kraja ni kada su prošli grupu, ni kada su srećno eliminisali Slovake i Švajcarce, nije bila euforija u kojoj ste mogli da prepoznate uverenje da će njihova selekcija otići do kraja.

A onda su konačno odigrali meč vredan pažnje. Savladali Holandiju plasirali se u finale i tada su mnogi pomislili, a možda je to ipak ova godina, možda će se ipak vratiti kući.

Razočarani i ispražnjeni nakon poraza Novaka Đokovića u finalu Vimbldona, odlučili smo da potražimo neki engleski pab u kojem ćemo nekim čudom uspeti da nađemo mesta i odgledamo ovo finale zajedno sa Englezima u njihovoj prestonici.

Kada smo već naišli na prvi, shvatili smo kakva će to biti problematika. Pabovi ne samo da su bili puni, nego je nego su bile pune i bašte i ulice oko njih, a ljudi su skakali jedni drugima na ramena kako bi makar zavirili u neki od brojnih postavljenih televizora unutar i van lokala.

Uspeli smo da se pozicioniramo u jednom od najvećih pabova u okolini Vimbldona koji u kombinaciji sa prostorom unutra i platoom spolja može da primi nekoliko stotina ljudi.

Utisak je da ih je bilo i mnogo više, a najbolje mesto koje smo uspeli da nađemo ispred jednog od tih od pomenutih pabova, bilo je udaljeno 20-ak metara od televizora koji smo jedva uspevali da vidimo preko nekoliko stotina glava.

Ukoliko ste želeli da naručite pivo morali ste da čekate u redu i kod šanka u idealnoj varijanti bar 20 minuta.

Englezi su bili uveliko pijani i dobro raspoloženi i nadali se da će toliko čekana titula konačno doći u postojbinu fudbala.

Međutim, ma koliko euforija bila velika, nije se moglo oteti utisku da je iza velike želje stajao veliki strah. Englezi su mnogo puta kroz svoju istoriju dolazili kao favoriti sa oreolom reprezentacije koja može da ode do samog kraja i svaki, ali baš svaki put doživljavali su razočarenje.

Tako je i ovo finale podsećalo na čuveni hit Bajage i instruktora "Verujem ne verujem".

Verovali su jer su bili na jedan stepenik do ostvarenja sna, ali su istovremeno bili skeptični jer je preko puta bila fantastična reprezentacija, a Engleska je previše puta prosula sve i ostajala praznih ruku.

Dodatan začin atmosferi, pravila je ekipa nekoliko devojaka sa obeležjima Španije koja doduše i nije toliko pomno pratila fudbal i o rezultatu se informisala sa zakašnjenjem i sporadično, ali su bili dekor jedne neobične predstave u jednom krcatom londonskom pabu.

A čitav meč bio je nekako potpuno engleski i gledano istorijski i gledano kroz prizmu čitavog turnira. Englezi su bili u nokdaunu nakon maestralne akcije supertalentovanog dvojica Španije Lamin Jamal - Niko Vilijams, ali su uspeli snagom volje da se vrate u igru i ponovo probude nadu čitavoj naciji.

I taman kada je euforija ponovo dostigla vrhunac, usledio je hladan tuš. Španci su ponovo nadigrali Engleze, odradili akciju i postali šampioni Evrope i u jednom nastala je nestvarna tišina. Kao što reče Nebojša Glogovac u kultnom filmu "Munj" - "a u Londonu muk".

I onda je usledio kraj. Kao da se nije igrao najveći fudbalski meč ove godine i kao da ceo London nije bio na nogam, u najvećoj tišini ljudi su polako počeli da se razilaze. Samo je usput mogao da se čuje lament nad još jednom propuštenom šansom i gomila psovki uz komentar svaki put uvek ista priča.

Zato će mnogima verovatno još teže pasti kada sutradan budu prolazili srcem Londona gde se nalazi jedan ogroman bilbord sa likom Džuda Belingema, najveće zvezde engleske reprezentacije - "Džud, imaš ovo sad" ispisano je velikim slovima uz njegovu sliku.

A Džud zaista ima titulu prvaka Evrope koju je osvojio sa, gle čuda španskim Real Madridom kada je ne tako davno pokorio Ligu šampiona. Ipak, Englezima to neće značiti ništa jer Džud nema ono što čekaju već decenijama, a kako stvari stoje doći će se i do jednog veka ovim tempom.

BONUS VIDEO