Posle kraćeg zatišja u fudbalskoj reprezentaciji Srbije, dok u Fudbalskom savezu divlja bura, do nas su stigle dve dobre vesti.
FSS ih je pomalo slavodobitno objavio u razmaku od nekoliko dana i potvrdio – Vladan Kovačević, najbolji golman poljske Ekstraklase, igraće za Srbiju. Takođe, Lazar Samardžić, 21-godišnji nemački vezista iz Udinezea obući će isti dres kao i Kovačević. Za Stefana Bajčetića još ne znamo, ali se svakako nadamo.
PROČITAJTE JOŠ:
Dok se na jednoj strani vodi borba između Nemanje Vidića i Dragana Džajića za fotelju predsenika FSS, na drugoj se „burgija“ da poneki talenat i „naše gore list“ obuče dres „orlova“.
Umesto recimo Nemačke, ili na primer Španije. Nije lako biti otac deteta koje je rođeno i fudbalski, ili uopšte sportski stasavalo i afirmisalo se u zemlji Reala i Barselone kao Bajčetić.
To dete gledalo je kako Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo prave dar-mar u najboljim danima, dok reprezentacija Španije podiže „boginju“. Ono dete iz Nemačke je gledalo kako Mario Gece kao špricem upumpava suze u oči celoj Argentini, kada joj je da gol u produžetku finala Mundijala.
I Nemačka je postala prvak sveta, a klupski, Bajern je pod Jupom Hajnkesom postao prvak Evrope, pa je onda sa Robertom Levandovskim ponovio taj podvig koju godinu kasnije.
Sve to se dešavalo u poslednjih desetak godina. I onda, opet kao roditelj jednog fudbalski orjentisanog deteta uključite televizor, ili na telefonu otvorite neki od domaćih portala da malo „prelistate“ šta se dešava kod nas.
Pa vidite da je više predsednika srpskog saveza sebe kompromitovalo do nepovrata. Jedan tera selektora koji je odveo reprezentaciju na Mundijal, drugog traži tužilaštvo, trećem skandiraju da podržava jedan klub…
Za to vreme reprezentacija mašta da prođe grupu na nekom Svetskom prvenstvu i da se uopšte plasira na Evropsko. Dok se ovde kod nas udara ispod pojasa i vodi politička prljava borba za funkciju u Fudbalskom savezu, tamo negde preko grane se osvaja ponešto.
I onda se kao roditelj logično zapitate – gde da pustim svoje dete da igra i zbog čega bih ga gurao da igra za Srbiju?
Zbog čega da ga teram u fudbal koji se po novinama često opisuje kao mulj, gde će da ti psuju celu familiju ako bilo šta zgrešiš.
Milan Borjan je iz zahvalnosti zaigrao za Kanadu i u više navrata je na to ukazao, iako je iz Knina, a deo odrastanja je proveo u Beogradu.
Kakvo bismo onda pravo imali da osuđujemo bilo kog klinca koji je „od nule“ odrastao negde vani, što neće da zaigra za našu zemlju, i odgovor se odmah nameće – nikakvo.
Banjalučanina Kovačevića zbog svog izbora prozivaju po društvenim mrežama i razni tastatura ratnici po portalima, jer je prethodno prošao mlađe selekcije BiH.
Samardžić je prošao mlađe selekcije u Nemačkoj, ali je krenuo putem Nevena Subotića koji je svojevremeno mogao da igra za SAD, Nemačku i Srbiju i zaigrao je za Srbiju.
To je za poštovanje, jer objektivno, teško da ovde mogu da se dobiju uslovi za razvoj kakvih ima tamo.
Zato je Bajčetićev slučaj jednako zanimljiv. Stefan je danas jedna od mladih zvezda Liverpula. Dobio je šansu kada se Tijago Alkantara povredio i odmah pokazao od čega je sazdan.
Bio je igrač utakmice u okršaju Liverpula i Evertona (2:0), ima jedan gol, a zaradio je i pohvale od Mohameda Salaha i Jirgena Klopa, igrača i menadžera „redsa“.
„Dosta dobrih pojedinaca je bilo u našem timu, ali Stefan se istakao. Stvarno smo srećni zbog njega. Vrhunski momak, pametan, miran. Čak je igrao na novoj poziciji, dejstvovao kao ‘osmica’, a kad sam ga posle meča pitao da li mu se dopalo odgovorio je potvrdno. Baš lepa priča“, kazao je Klop posle tog meča sa Evertonom.
I sam Stefan je rekao da je pre godinu dana igrao omladinski fudbal, a da je sada na Enfildu i da uživa.
Takvu šansu i reputaciju za kratko vreme nisu u istom klubu zaslužili ni Milan Jovanović, Lazar Marković i Marko Grujić u proteklih desetak godina.
„Otkad je počeo da igra za nas, on je najbolji igrač ovog tima“, rekao je Salah o talentovanom srpsko-španskom igraču.
Momak rođen 2004. godine u Španiji, u Vigu, gde je igrao njegov otac Srđan, ima špansko državljanstvo i pravo da zaigra za „furiju“.
Više puta smo u nekim drugim sportovima videli da klinci iz mešovitih brakova sa srpskim očevima biraju druge reprezentacije i da su im naklonjeniji. Takav je bar utisak.
Zato bi utoliko prijatnije iznenađenje bilo da Bajčetić izabere da igra za Srbiju, tim pre što pred sobom ima jedan primer.
Mnogi od nas su čuli za njegovo ime i prezime Bojan Krkić. Bojana su svojevremeno španski mediji kovali u zvezde dok je bio u mlađim timovima Barselone.
Verovali ili ne, priče o tome šta je pošlo po zlu sa Krkićem, datiraju još od pre deset godina, iako momak danas ima nepune 33 godine.
Ko visoko leti, nisko pada, a Krkić je baš visoko leteo u to vreme. Štaviše, opisivali su ga kao novog Lionela Mesija, iako je Mesi dotle već jasno pokazao da je generacijski talenat i da je frljanje s takvim opisima bilo najblaže rečeno neozbiljno, da ne kažem smešno.
Bojan se pojavio u Barseloni samo tri godine posle Mesija, i u vreme kada je Leo već bio alfa i omega te ekipe.
Jeste on oborio Mesijev rekord kao, u to vreme, najmlađi igrač koji je zaigrao za klub među seniorima, bio je i najmlađi strelac mesec dana posle debija, a zbog stila igre, konstitucije i pozicije, poklapao se sa Mesijem više nego što je trebalo.
Uz to, izabrao je da igra za Španiju, što mu je bio jedan od lošijih izbora. Jer, da je igrao za Srbiju, odakle mu je otac, imao bi veću ulogu, obrni-okreni.
I imao bi mogućnost da se malo izoluje od paparaca, novinara i svega ostalog, čega u Španiji nije bilo i što ga je tamo tištilo.
Žalio se da ne može da ode u bioskop ili da izađe na ulicu da ga neko ne slika, što u glavi stvara pritisak kakav ovde nije toliko prisutan.
Bleja je kad taj pritisak poveća neko poput Franka Rajkarda koji izađe i kaže da Krkić ima sve predispozicije da postane svetska zvezda. Možete da dajete i po tri gola prosečno kao Bojan u nekim utakmicama mlađih kategorija, svejedno će se javiti sumnja.
Naročito kad posle Rajkarda dođe neko kao što je Pep Gvardiola koji se naljuti na vas što nećete da se vratite u B tim kad vam to zatraži.
Sve manje i manje minuta u klubu odrazilo se i na reprezentaciju i na dalju klupsku karijeru, gde je Bojan postao jedno od većih razočarenja.
Igrao je on za Romu, Milan, Ajaks dok se još verovalo da će nekako otključati svoj potencijal, ali je tada već bilo kasno. Usledili su odlasci u Stouk, Majnc, Alaves, Montreal, Visel Kobe i od početka februara ove godine Bojan je bez kluba.
Zbog, reklo bi se, dve loše odluke u karijeri od kojih je jedna bila izbor nacionalnog tima. Kako drugačije da se objasni to što je kod Visentea Del Boskea odigrao jedini meč?
Bojan je u nacionalnom timu imao Ćavija, Inijestu i Busketsa kao zvezde, tu su bili i Fernando Tores i David Vilja, a jedinu utakmicu u dresu reprezentacije imao je sa 18 godina u kvalifikacijama za odlazak u Južnu Afriku, gde će neki drugi momci odvesti Španiju do večne slave.
Danas Španci imaju Pedrija i Gavija na istim, ili bar sličnim pozicijama gde je i Stefan, a očekivano je da će „furija“ pre gurati „svoje“, nego momka koji kao i Bojan, ima prezime na „ić“ i ko je samo napola njihov.
Nije to neka zla krv, daleko je od mržnje, već jednostavno interes. Špancima svojevremeno nije bilo dovoljno ni to što je Krkić bio najbolji strelac njihovog nacionalnog tima na prvenstvu Evrope do 17 godina, ili što je bio prvak Evrope sa selekcijom do 21 godine.
Zbog toga mi kao reprezentacija sa njima ne možemo da se nadmećemo, ali nije baš da nemamo nikakve argumente koji na kraju, mimo osećaja nekakve etničke pripadnosti, mogu da presude da „štrpnemo“ još ponekog talenta iz fudbalske Evrope i sveta.
Na kraju krajeva, bar ne vijamo strance koji nikakve veze sa Srbijom nemaju, već samo pokušavamo da privolimo naše.
BONUS VIDEO Stojković: Igrači su shvatili neke ideje, čestitam im na pobedi
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare