0
"Hvala na saradnji, doviđenja". Ovim rečima se poslodavac obično oprašta i od radnika Gradske čistoće, ali i od legendi svetskog fudbala.
Posebno kada se neki od njih oprobaju u trenerskim vodama posle bogatih igračkih karijera. Trenerski posao zahteva nijansu više i crtu koju brojni asovi nemaju kada kopačke zamene za cipele.
PROČITAJTE JOŠ:
Frenk Lampard nam je najskoriji primer za tako nešto. Čovek je sa Čelsijem uradio sve kao igrač. Od titula prvaka Engleske, kupova, do Lige šampiona. Bukvalno je zaokružio svoju priču.
Ko zna šta bi bilo da je sa Englezima uradio nešto više na reprezentativnom nivou, ali je svakako igrač koji je obeležio prvih 20 godina „plavaca“.
A onda je, posle 13 godina u Čelsiju od 2014. do 2017. igrao još u Njujorku i Mančester sitiju dok se nije penzionisao i okušao kao menadžer.
Godinama sticano iskustvo i znanje uz Žozea Murinja, Avrama Granta i ostale koji su vodili Čelsi, nije mogao posle jula 2019. da prenese na svoj tim. Kočnica.
Jednostavno, Čelsi pod njegovim vođstvom nije mogao da odigra pet kvalitetnih utakmica posle kojih možete da kažete – e ovo je Lampardov pečat. Ali je zato potrošio više od 200 miliona evra da bi bio tek sedmi, osmi, deseti na tabeli.
Kad se krenulo sa posrtanjima, Lampard je pred kraj prošle godine, kao i mnogi drugi treneri došao u situaciju da se brani od medija pričama kako ga ne brinu glasine o otkazu.
A onda pred kraj 2020, paf! Šamar. Klub mu se zahvalio na saradnji, vlasnici su obrazložili da ne vide jasan pravac u kom se ekipa kreće i povukli su radikalan potez usred sezone otkazom Lampardu.
Time se Frenk pridružio grupi trenera koji nisu znali da svoje iskustvo i znanje prenesu na fudbalere, što su do sada češće bolje radili oni stručnjaci koji su prvo znali da uđu u glavu svojim igračima, a onda da ih lepo uklope i hemijom „podmažu“ timsku mašinu.
Blisko sam sarađivao sa nekim od najboljih trenera u ovom sportu i uveren sam u svoje sposobnosti. Znam da neće biti lako, nikad nije, ali se stvarno radujem izazovu“, rekao je Lampard pred dolazak u Derbi Kaunti 2018. Ispostavilo se da je Premijer liga nakon Derbija ipak bila preveliki zalogaj. I to baš u klubu u kom je ostavio najdublji trag.
Tomas Tuhel je došao da vadi njegove fleke i pitanje je hoće li u tome uspeti pre kraja sezone. Uz Lamparda je na spisku još velikih imena, a neka su veoma draga na ovim prostorima.
LOTAR MATEUS
Jedno takvo ime je Lotar Mateus. On je kao igrač osvojio osam Bundesliga sa Bajern Minhenom, jedan Skudeto sa Interom i dva UEFA Kupa sa nemačkim i italijanskim gigantima.
Bio je kapiten Nemačke na Svetskom prvenstvu 1990. godine i FIFA igrač godine. Dobitnik Zlatne lopte u Italiji, 150 nastupa za nemačku reprezentaciju i Svetsko prvenstvo. Sve to svedoči o velikoj igračkoj karijeri.
Međutim, kada je došlo do one trenerske, Mateus se nije pokazao konstantno dobro. Posle sezone u Rapidu 2002. je došao u Partizan. I tu je ostvario uspeh zbog kog ga „grobari“ i danas pamte po lepom.
Doveden je Taribo Vest, nekadašnji igrač Intera koji je trebalo da popuni odbranu crno-belih. Oni su se plasirali u Ligu šampiona 2003. i tamo se pristojno nosili sa Portom, Real Madridom i Olimpikom iz Marseja.
Doduše, koliko će pamtiti Mateusa po dobrom, toliko će iz te sezone po lošem pamtiti Didijea Drogbu koji je Partizanu davao golove dok su se crno-beli uspešno branili kod kuće.
Mateus je posle toga bio selektor Mađarske do 2006, pa kratko trener Atletiko Paranensea, pre nego se vratio u asistentsku ulogu u Salcburgu. Makabi Netanja i do 2011. posao na klupi Bugarske svakako nisu u skladu sa renomeom koji ga je pratio kao igrača.
POL SKOLS
Pol Skols je, poput Frenka Lamparda deo novije generacije menadžera. Legendarni igrač Mančester junajteda samo je jedan od onih koji su se iz ekipe Ser Aleksa Fergusona otisnuli u trenerske vode.
I niko nije blistao nešto posebno. Zato treba napomenuti uz Skolsa tu i Rajana Gigsa, ali i Gerija Nevila.
Skols je bio deo svih velikih uspeha Junajteda od 1993. do 2013. godine. Za to vreme odigrao je i 66 utakmica za Englesku, sa klubom je osvojio 25 trofeja, uključujući i dve Lige šampiona i 11 titula prvaka Engleske.
Ryan Giggs serves Paul Scholes breakfast in bed. pic.twitter.com/YlYKnoZUxe
— 90s Football (@90sfootball) January 24, 2021
Prvi samostalni trenerski posao mu je bio u stručnom štabu Oldam Atletika. Činjenica da je bio uz jednog od najboljih menadžera svih vremena Aleksa Fergusona nije mu mnogo pomogla kada se prihvatio drugačije uloge.
Napustio je Oldam posle samo 31 dana 2019. godine. Na klupi je proveo svega sedam utakmica u engleskoj Ligi 2, a od sedam utakmica njegov tim je pobedio samo jednom. Zato je Skols posle toga samo nakratko „čuvao“ klupu Salforda prošle godine.
„Nažalost, vrlo brzo je postalo jasno da neću moći da funkcionišem kao što sam nameravao i verovao, pre nego sam prihvatio tu ulogu“, rekao je Skols posle Oldama.
Gigs je uspešniji u tom smislu što je bio posle Fergusona privremeni menadžer Junajteda, onda asistent od 2014. do 2016, da bi od 2018. preuzeo reprezentaciju Velsa, pa se za njega ne može baš reći da je promašaj jer mu još ni rezultati, ni uprava Fudbalskog saveza ili kluba još nisu „udarili šamar“ kao što se to desilo nekima od pobrojanih iznad.
GERI NEVIL
Nevil je bio prepoznat kao jedan od najboljih defanzivaca generacije. Dugovečni bek je sada prepoznat kao lice sa televizije i sportski analitičar koji se često pojavljuje na Skaj Sportsu, jer je shvatio da mu to ide bolje od menadžerskog posla.
Geri je 2012. postao pomoćnik Roju Hodžsonu u Engleskoj. „Tri lava“ su eliminisana u grupnoj fazi Svetskog prvenstva 2014. Nakon toga je usledio njegov kratkotrajni i neslavni boravak na klupi Valensije 2015.
Niti je mogao da govori španski jezik, niti je imao pravog trenerskog iskustva, pa je bilo jasno da su ga „slepi miševi“ doveli, što bi se reklo – na ime.
Međutim, da ime ne garantuje ni autoritet ni kvalitet, postalo je poznato veoma brzo jer je Nevil proveo samo nekoliko meseci u Španiji.
Tokom tog izleta u Valensiji, imao je niz od deset utakmica bez pobede u ligi, ispao je iz Lige šampiona i doživeo je katastrofu u Kupu kralja od Barselone i poraz 7:0.
Posle samo tri pobede iz 16 utakmica, Nevil je otpušten u martu 2016. Na ovu epizodu se nadovezalo loše leto 2016. kada je Engleska izgubila od Islanda na Evropskom prvenstvu. To je označilo kraj Nevilove trenerske karijere koji se već pet godina nije usudio da opet proba da bude trener.
ALAN ŠIRER
Sličnim putem, iz fudbala ka televiziji krenuo je i Alan Širer. Rekorder Premijer lige po broju postignutih golova sa 260 i legenda Njukasla nije uspeo na klupi „svraka“.
On je karijeru završio 2006. i tri godine kasnije u sezoni 2008/2009 je odmenio Džoa Kiniara na mestu menadžera.
Trebalo je da spase Njukasl ispadanja iz lige. Umesto toga, poveo je Njukasl ka jednom od najgorih takmičarskih perioda u Premijer ligi, ispao je u Čempionšip, a već na debiju protiv Čelsija je postalo jasno da je Premijer liga preveliki zalogaj.
Sa pet osvojenih bodova od 24 moguća i tek jedna pobeda bili su loša preporuka, pa nije čudno što je uprava kluba gde je Širer blistao kao igrač odbila da mu produži menadžerski ugovor. Možda su se bojali da ne ispadne i iz Čempionšipa?
TIJERI ANRI
Tijeri Anri je takođe jedan od svežijih primera manje uspešnih menadžera spram svojih sposobnosti na terenu u igračkoj ulozi.
Anri je legenda Arsenala, osvojio je dve titule sa londonskim klubom, bio deo generacije „nepobedivih“ 2004, a onda je odveo taj klub do finala Lige šampiona.
Taj trofej je uzeo tek 2009. godine sa Barselonom, a osim titula u Španiji, Engleskoj i Francuskoj sa Monakom, Anri je osvojio i Svetsko prvenstvo sa Francuskom, klupsko prvenstvo sa Barselonom i Superkup Evrope sa španskim klubom. Dakle sve najveće što je mogao.
I za sve to vreme bio je jedan od najubojitijih napadača i onih čistih „finišera“ koji rešavaju akciju čim im se ukaže makar i promil šanse, a nekmoli kada je neka stopostotna.
Pozni deo karijere proveo je u Njujork Red Bulu, a onda je kao trener počeo da se kali kao pomoćnik na klupi Belgije od 2016. do 2018.
Delovalo je obećavajuće, jer su Belgijanci stigli do polufinala Mundijala u Rusiji. Prvi samostalni posao bio mu je na klupi Monaka u sezoni 2018/2019.
Nije bio ni blizu da osvoji titulu što je uradio kao igrač 1997, a klub mu se ubrzo zahvalio na saradnji. Posle samo tri meseca. Anri je do kraja januara 2019. od 20 utakmica izgubio 11, a pobedio u samo četiri.
Na tom putu Monako je postigao 15 golova i primio 36. Nakon toga je preuzeo Montreal Impakt i od pet utakmica pre pandemije pobedio je samo jednom. Naravno, još je rano suditi o njegovoj trenerskoj karijeri, ali dosadašnji rezultati mu ne idu na ruku.
DIJEGO MARADONA
Dijego Maradona je bio jedan od najvećih fudbalera koje je svet ikad video. Kakav je uticaj imao vidi se i po tome što je ceo svet bio u neverici kada je preminuo krajem novembra 2020. godine.
Međutim, činjenica je da osvajač Svetskog prvenstva iz 1986. godine nije kvalitet fudbalera preneo na klupu timova koje je vodio. Maradona je od početka trenerske karijere vodio samo jedan vrhunski tim – Argentinu.
Gotovo da nije moguće naći nekoga ko mu ne bi dao posao na osnovu zasluga i reputacije koju je stekao kao fudbaler. Međutim, kao selektor se suočio sa bolnim saznanjem kako izgleda kada je tim bolje ukomponovan.
Argentinci su 2010. pobedili su sve tri utakmice u grupi na kvalitet Mesija i Teveza, ali su onda u četvrtfinalu do nogu potučeni od Nemaca 4:0.
Otpušten je posle tog Mundijala, nakon čega se oprobao na više egzotičnih destinacija. Počev od 1994. bio je trener Deportivo Mandijua i Rasinga, pa je pravio pauzu do Argentine.
Usledili su boravci u Al-Vaslu, Deportivo Rijestri gde je bio asistent, Fudžairi, Dorados de Sinaloi i Himnasija La Plati.
POL GASKOJN
Pol Gaskojn je uz Maradonu bio neverovatno talentovan fudbaler, ali jednako preke naravi koja nije mogla nikako da ide uz epitet trenera.
Zna se da jedan trener mora da bude strateg, smireniji od svojih fudbalera kada treba da se smiruju strasti ili „luđi“ kada su igrači flegmatični.
Potrebno je da balansira između ta dva, što Gaskojn nije umeo. Počeo je kao trener u Kini, ali su Englezi ubrzo shvatili da bi mogli da rizikuju sa njim.
Zato je 2004. postao trener Boston junajteda. Samo 11 utakmica kasnije, dobio je otkaz. I to iz bizarnog razloga. Klub mu nije dozvolio da se pojavi u rijaliti šou programu – „Ja sam poznata ličnost, vadite me odavde“.
Na kraju se svejedno tamo nije pojavio. Pao je na psihološkom testu, a 2005. je ipak postao šef struke u još jednom klubu, Ketering junajtedu. I ovaj i prethodni bili su „beton“.
Taj potez je bio još gori jer je otpušten posle 39 dana, a bilo je glasina da je veći deo tog vremena bio pijan, te da je jednom pao iz timskog autobusa. Zato je teško da će opet da se prihvati posla menadžerisanja.
BOBI ČARLTON
Bobi Čarlton je imao jednu od najfilmskijih priča. Preživeo je nesreću „Bazbijevih beba“, osvojio je jedinu svetsku titulu sa Engleskom 1966. i postao je prvak Evrope sa Junajtedom 1968. U godini Mundijala bio je osvajač „Zlatne lopte“. Lako je reći da je legenda.
To na kraju igračke karijere početkom sedamdesetih nije ponovio kao menadžer. Posle sezone 1972/1973 preuzeo je Preston Nort End sa kojim je na 42 utakmice upisao svega devet pobeda i ispao je u treću diviziju.
Tada je Preston bio u centru pažnje i jer je probao da prošvercuje jednog igrača na utakmici. Posle svega se u lošim odnosima rastao sa upravom kluba.
Desetak godina kasnije opet se oprobao u trenerskom poslu u Viganu, opet kratko i neuspešno, da bi se zatim vratio upravljačkim zadacima u klubu. Njegov brat Džek je bio znatno uspešniji u istom poslu jer je kao selektor odveo Irsku do četvrtfinala Mundijala 1990.
JOŠ NEKOLIKO LEGENDI
Na istom ovom mestu je još mnogo primera gde bi se mogli navesti i Toni Adams, Hristo Stoičkov, Đanfranko Zola, Marko Van Basten, Rud Gulit, Roj Kin… Neki od njih su zaista žestoko dobijali po nosu kada bi ušli u trenerski posao.
Recimo Adams je bio očajan u Vikombu i Granadi, Gulita je posle pet meseci otpustio i Terek Grozni, Kina je „šutnuo“ Ipsvič taun usred sezone, a Stoičkovu nije išlo na ruku to što je pričao „ja ne verujem u taktiku“.
Pored toga, Bugarin se svađao sa više svojih igrača, što se potvrdilo kroz neuspeh Bugarske da ode na Mundijal 2006. i Evropsko prvenstvo 2008, a onda ispadanje iz lige sa Seltom iz Viga. Stoičkov je posle otišao u Mamelodi Sandauns, pa u Liteks 2012, da bi se godinu kasnije još nakratko oprobao u CSKA iz Sofije.
Svima im je zajedničko to što su bili sjajni fudbaleri koji su igrali u vrhunskim klubovima, ali im je van terena falilo ono nešto. To recimo ima Pep Gvardiola, jer mnogi igrači hoće u njegove ekipe.
To znanje i harizmu ima Jirgen Klop koji je neuporedivo bolji trener nego što je bio fudbaler, tako je u još mnogo slučajeva, pa je jasno da su igranje fudbala i bavljenje njime na jednom višem nivou, dve totalno različite stvari nedokučive i mnogima koji su suvereno vladali fudbalskim terenima kao majstori te igre.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
