Od čega je bolovao Andrija Delibašić? Ovako je govorio o najtežoj bolesti

Andrija Delibašić se borio dugo sa kancerom mozga, jednom je bio uspešno operisan, ali se bolest, nažalost, vratila.

Govorio je bivši napadač Partizana o bolesti sa kojom se borio.

"Nikakve simptome nisam imao. Samo sam najednom osetio konfuziju. Ništa više. Mali umor se iz dana u dan povećavao. Zakazan pregled ionako nisam imao. Bio sam u Baru, na treningu Mornara, popodne su krenuli atipični bolovi u glavi. Znam kako je kad ’puca’ taj deo tela, ali ovo je bilo drugačije. Ne samo čelo ili migrena, nego bukvalno cela glava. Osetio sam prelamanje, nalik munjama i gromovima. Tek tad, na nagovor supruge, krenuo sam u Urgentni centar u Podgorici. Nalazi koji se tiču krvne slike ili pritiska bili su u redu. Onda je supruga bukvalno molila ljude da odrade skener, jer nisam neko ko ima malu toleranciju na bol. Bio sam ranije podvrgnut operacijama glave, usled raznih udaraca, nemam s tim problem, ali ovi bolovi su bili neizdrživi. Sećam se da je bio petak, nalazio sam se u polusvesnom stanju, sve mi se mešalo pred očima, ali sam znao šta se dešava. I evo, sad vam kažem, koliko god čudno nekom delovalo, nisam se mnogo potresao kad sam čuo dijagnozu."

Šta se dašavalo kada je saznao loše vesti?

"Već tad je nagovešteno da je situacija loša, ali smo čekali da pošaljemo nalaze za Beograd, jer u Podgorici, koliko god bile opremljene operativne sale, nema aparature za mikrohirurgiju. Morao sam na operaciju tumora mozga. A moja prva reakcija – ništa! Ni sad ne mogu da razaznam da li sam u trenutku kad mi je saopštena vest bio pod uticajem lekova, da li je tumor već narastao do mere da je malo štetio pojedinim funkcijama, da li sam se stvarno osećao dobro. Lekari su mi dali terapiju za smanjenje otoka, jer je bio veliki pored mesta gde je tumor. Čim je otok prestao da pritiska nervno korenje više nisam osećao bol, što mi je u tom trenutku bilo najvažnije. Uspeli smo da dođemo do lekara koji je konstatovao da je mesto gde se razvio tumor dostupno. Bilo je važno da nije ušao u koru mozga, onda bi nastao veći problem. Pričao sam sa sigurno 15 do 20 neurohirurga i niko nije mogao da konstatuje uzrok nastajanja tumora."

Opisao je kako je izgledala ta borba.

"Od prvog časa mi je bilo jasno da će ovo biti trka na duže staze. Zasad je prošlo tek šest meseci i mogu da kažem da predstavljaju najbolji deo mog života. Kako u fizičkom smislu, jer se dobro osećam, tako i sa aspekta ljubavi i podrške koje sam osetio. Čovek mora da bude zahvalan što je ostao živ, da može da vidi sve to. Neko ne dočeka da spozna svu emociju koju drugi ka njemu emituju. Ja jesam."

U Beogradu u Kliničkom centru ga je operisao spec. dr med. Vojislav Bogosavljević.

"Čovek mi je doslovce spasao život. Posebna zahvalnost njemu, ali i saradnicima, lekarima, sestrama i osoblju na odeljenju neurohirurgije. Bili su divni prema meni sve vreme. Na odeljenju sam bio najmlađi. Na žalost. Ili, možda, na sreću. Sve vreme svestan o čemu je reč, ali strah nisam osetio, znajući da nisam u stanju ništa da promenim. Sport me je tome naučio, da se koncentrišem samo na detalje koji su u mojoj moći. Zato su me samo interesovali sledeći koraci", rekao je Andrija Delibašić.