Albanija je katastrofa koja je morala da se desi - Piksi nije sklonjen na vreme

Poraz nije bio ubedljiv, protivnik daleko od autsajdera sa nekoliko igrača u ozbiljnim klubovima po Evropi, ali je priča mnogo kompleksnija od toga.

Početne tačke nisu bile iste i bez obzira na uspon albanskog fudbala, Srbija je ipak bila ili trebala da bude korak ispred.

Dva uzastopna plasmana na velika takmičenja, veći individualni kvalitet i bez obzira na sve probleme i veći fond igrača, trebalo je da bude dobra polazna osnova za drugo mesto i temelj da ako se ukaže prilika iznenadimo i Engleze.

Sve je u teoriji zvučalo kako treba, ali i golim okom je bilo jasno da se radi o tvrđavi od peska koja je čekala da se sruši.

Srbija je prethodni ciklus za Mundijal odradila na visokom nivou gde je napravljen ozbiljan iskorak, a jedna dobra generacija konačno dostigla potrebnu zrelost.

Trebalo je da to bude osnova za dalji nadogradnju pogotovo što su dolazile generacije gde je u svakoj bilo materijala za prvi tim na duže staze i postepeni prelaz za svakog od njih.

Međutim, sam turnir u Kataru je nagovestio pukotine u nacionalnom timu koje su se vremenom samo povećavale. Srbija je konačno iskoristila drastično olakšani sistem kvalifikacija i otišla je na Evropsko prvenstvo gde su stvari konačno pukle.

Još jedan neuspeh da se prođe grupu, solidan otpor protiv najjačih rivala i svlačionica koja je konačno pukla.

Neprirodan je bio odlazak Dušana Tadića koji iako je ušao u završnu fazu karijere nije morao da ode na način na koji je otišao. U zdravoj priči, on bi bio savršen mentor Lazaru Samardžiću, lider u svlačionici koja vapi za tim i savršeno ime za tranziciju ka novoj generaciji.

A utisak je da Dušan Tadić nije otišao jer je vreme za kraj, već upravo zbog sada već bivšeg selektora koji je već tada izgubio svlačionicu uprkos ubeđivanju da je stvar potpuno drugačija.

U novi ciklus kvalifikacija ušli smo sa serijom otkaza pred svaku utakmicu reprezentacije iz različitih razloga. Braća Milinković-Savić nisu odigrala ni jedan meč, Kostić se tek vratio, bilo je tu još mnogo otkaza koja nisu ubedila javnost.

Iako su mnogi igrači daleko od idealne forme u svojim klubovima, neki i rezervisti, razlozi brojnih izostanaka ostavljali su mnoga otvorena pitanja o odnosu sa selektorom. Uostalom, čak i da su bili čisto fudbalski u smislu da ne igraju u svojim klubovima, zar nismo često bili svedoci da na reprezentativnom nivou to ne mora da bude presudno.

U doba modernog fudbala kada se igra enormno veliki broj utakmica na klupskom nivou, vremena za trening u reprezentaciji gotovo da i nema, pa mnogi selektori radije biraju proverena imena koja su dugo zajedno čak i na uštrb forme u klubu i da su promene uvek minimalne, kao bi se očuvala hemija.

Kada pogledate selekciju Srbije, igrači su se menjali ko na vrtešci, mnogima su menjane i uloge, pa smo u meču godine imali dva debitanta, igrače van pozicija i klupu na nivou Superlige Srbije.

A nije da nismo imali boljih opcija. Zašto nisu bili tu, drugi je par čarapa i odgovornost je u najvećoj meri selektora.

A u ovom slučaju i saveza. Nije trebalo mnogo mudrosti da se posle Evropskog prvenstva uvidi da je reprezentacija već neko vreme na silaznoj putanji i da je to bio idealan trenutak za promenu.

Nudio se Veljko Paunović, možda se moglo probati i na drugoj strani, ali jasno je bilo da je Piksi ušao u crveno i da nije bilo nazad. Bila je to idealna prilika za rastanka i za jednu i za drugu stranu i šansa da se upije nezadovoljstvo javnosti, igrača, krene u novi ciklus i izbegne sve što se posle dešavalo.

Piksi je ne samo ušao u problem kada su u pitanju odnosi sa igračima, već i u lutanje sa izborom, taktikama, a pojavile su se i sumnje u menadžerske kombinacije.

Uz sve to, u jeku ovakve političke situacije, čovek koji je deklarisano stao na jednu stranu, navukao je na sebe i bes koji se manifestovao i kroz odnos navijača i sve što je uz to pratilo našu selekciju.

Možda je to upravo i bila referenca koja ga je zadržala na klupi jer je teško poverovati da je fudbalski savez imao autonomiju da sam donese odluku o ostanku ili odlasku Dragan Stojkovića Piksija.

Ipak, kako zvanično ne postoji nedvosmislen dokaz da je odluka doneta na mnogo većem nivou, odgovornost ostaje samo na FSS-u. I dok se želja Piksija da nastavi da radi i veruje u sopstvenu veličinu, ali je neko iznad morao da pažljivo analizira sve i donese odluku.

A odluke nije bilo i desio nam se Leskovac i veliki šamar i korak unazad.

I na kraju dana kada se uzme u obzir situacija u društvu, možda sve ovo nije ni najmanje neočekivano.