Put kojim se ređe ide, ali Partizan mora njime

Ne menja to suštinski ništa u rezultatskom smislu kada je Evroliga u pitanju, ali bi moglo da ima veliki značaj za ostatak sezone i ono što ih čeka – borba za domaće trofeje. Osim toga, Partizan se pomerio sa dna i sada zauzima 18. mesto, što je prvi pomak posle nekog vremena.

Iako niko nije zamišljao da će sezona ići u ovom pravcu, crno-beli moraju sada da budu zadovoljni i ovakvim sitnicama.

Kada je, pored već poznatih problema, isplivala informacija da u Minhen na gostovanje Bajernu nije otputovao Dvejn Vašington, najbolji igrač Partizana u prethodnom periodu (makar statistički), malo je ko verovao da je to prilika za prekid crne serije.

Srećna okolnost je bila što je Bajern bio u još goroj situaciji, jer je takođe ostao bez trenutno prvog igrača Andreasa Obsta, ali i Stefana Jovića, pa je Svetislav Pešić bio u velikim problemima sa organizacijom igre, pošto od ranije nije imao ni Rokasa Jokubaitisa ni Kamara Boldvina, a nedavno se rastao sa Spenserom Dinvidijem.

U takvom duelu Partizan je konačno uradio ono što se od njega očekivalo mnogo ranije – izašao je i, žargonski rečeno, potukao se sa rivalom. Nije bilo onog mlakog, letargičnog pristupa koji je bio prisutan u većini mečeva u prethodnom periodu čim protivnik napravi dobru seriju i Partizan upadne u nešto veći zaostatak.

Ovoga puta je ekipa izašla sa željom da bude agresivna od početka do kraja, da uđe u meso i da ne dozvoli rivalu da pomisli da može da ih ponižava.

Bilo je grešaka, bilo je promašaja i loših odluka, ali nijednog trenutka nije bilo odustajanja. I kada je Partizan nakon sjajnog starta izgubio prednost, kao i kada je u drugom poluvremenu, nakon što se protivnik adaptirao i odgovorio na isti način, imao problema da postiže poene – nije bilo odustajanja od borbe.

Shvatio je i Đoan Penjaroja da mora da promeni pristup kraj aut-linije, pa smo ga videli kako u ranoj fazi utakmice besni na Bruna Fernanda, koji se sporo vraćao u odbranu, i konstantno je zahtevao da ekipa na tom delu terena igra na maksimalnom broju obrtaja.

Niko se nije štedeo, igrači su bili agresivni kroz blokove, na preuzimanjima, pravili su faulove kada je trebalo i potpuno drugačijim pristupom sprečili da ekipa upadne u rupu iz koje nema povratka.

Činjenica da je Partizan imao devet skokova više i da je ukrao 10 lopti pokazuje da je odnos bio mnogo bolji nego ranije. Skoro 40 odsto za tri nismo dugo videli, ali je jasno da je ekipa samopouzdanje crpela iz dobre energije i dobre odbrane.

Daleko od toga da je sve bilo bajno – Partizan je imao lošu realizaciju u šutu za dva poena, mahom zbog činjenice da su Sterling Braun i Dilan Osetkovski šutirali 0/10, a uz to je ponovo imao neverovatnih 19 izgubljenih lopti, iz čega je primio 20 poena.

Ipak, Kameron Pejn i Toni Džekiri su pre svih energijom, bacanjem za svaku loptu, borbom i željom da dođu do pobede „zapalili“ i ostale na terenu, pa smo videli nešto drugačije.

Sada je ključ da se tako nastavi u narednom periodu. Ova ekipa nikada neće biti elitna defanzivna u okvirima Evrolige, ali zato mora da ima ovakav odnos. Uz takav pristup dolazi samopouzdanje, bolja energija, procenti šuta i bolje odluke na terenu.

Tu će biti izazov kada se u priču uključi Dvejn Vašington, koji će morati da se bar delimično prilagodi, a moraće i Penjaroja da mu nađe pravu ulogu u kojoj će iskoristiti ofanzivni potencijal Amerikanca, a da ne naruši timsku hemiju.

Sledeći izazov u Minhenu je mnogo teži.

Hapoel iz Tel Aviva jeste u blagom padu forme kada se gleda igra i deluje da se sve više muče, ali i dalje imaju elitnu bekovsku liniju i veliki napadački potencijal. Ukoliko se ponovi pristup iz Minhena, ekipa može da ostane u dobrom ritmu. Pobeda nije imperativ i verovatno je većina ni ne očekuje, ali odnos mora da ostane isti, ako ne i bolji, kako bi se postavljali temelji prvo za Kup, a potom i za ABA ligu i domaću ligu, pre nego što se na leto vidi šta i kako dalje.