Partizan tone, a rešenje se ne nazire: Nemoć kao najveća briga i nada koja sve slabije tinja

Bio je to drugi poraz u nizu, šesti u poslednjih sedam mečeva Partizana u Evroligi, a neki obrasci i problemi sada već dramatično zabrinjavaju. Nije zahuktali Fenerbahče idealan rival za vađenje, ali ovde nije stvar u rezultatu i krajnjem ishodu nego u svemu viđenom na parketu, a malo toga je zapravo bilo dobro.

Da stvar bude još gora, čitava atmosfera oko kluba postaje dodatno breme, a najgora stvar nakon ovog meča jeste osećaj nemoći o kojem je pričao i Mića Berić i koji je odzvanjao dvoranom dugo posle završetka meča.

Taj osećaj nemoći upravo i jeste ono što najviše brine jer deluje da u ovom trenutku Partizan nema način da povuče ručnu i zaustavi pad u ponor. A skor i dalje nije alarmantan, jer nas prošlost uči da 4:9 može da se pretvori u plasman u plej-of.

Problem zapravo nije u samom rezultatu, nego u stanju stvari u ekipi koja u ovom trenutku ne deluje sposobna da pronađe rešenje i odigra meč kojim bi se sezona preokrenula na bolje.

Sada više nije pitanje kada će Partizan upasti u veliku rupu u toku meča iz koje ne može da se izvuče, a nakon što se ugasio u 33. minutu meča sa Monakom, naredne dve utakmice se nije pojavljivao na početku meča.

Protiv Asvela je problem bila ležernost i nonšalancija, protiv Fenerbahčea zbunjenost i nesposobnost da se nađe smišljeno rešenje u napadu.

Partizan je napadački u padu od povrede Karlika Džonsa, što je donekle i bilo očekivano zbog problematične kompozicije rostera, ali je delovalo da će pronalaskom defanzivnog intenziteta to da kompenzuje i čak preokrene sezonu.

Te naznake smo videli u mečevima sa Barselonom, Olimpijakosom i Monakom do pomenutog 33. minuta, a onda je usledio potop u završnici i zatim najgora defanzivna izdanja ove godine protiv dve najslabije ekipe u napadu po ofanzivnom rejtingu do ovog kola (sada je Bajern pao ispod Fenerbahčea, a to je sledeći tim koji gostuje u Areni).

Tri velika problema

Ekipa iz Istanbula je šutirala neverovatnih 52 odsto za tri poena, a prosek, uključujući i taj meč, je ove sezone oko 36 odsto. To je samo još jednom potvrdilo da Partizan ima najgoru odbranu linije za tri poena u čitavoj Evroligi, nešto što nije bila karakteristika Partizana prethodnih sezona u kojima je u tom segmentu spadao u bolje timove u ligi.

To je sinoć bio i ekser u kovčeg crno-belih u trenutku kada je delovalo da su pronašli energiju, ritam i bili nadomak preokreta koji je mogao da bude veliki zamajac za nastavak.

Međutim, tada je prvo u stilu dosadašnjeg toka sezone Bruno Fernando promašio zicer, a onda odigrao dve katastrofalne odbrane iz kojih je Fenerbahče preko Nikolo Melija trojkama ugasio poslednju nadu za čudo.

Ipak, kako kaže čuvena izreka, lopta ne laže i nije ni ovog puta Partizan zaslužio da dobije utakmicu kada se sve sabere i kada se uzme viđeno. Iako na početku sezone nije imao problem sa ofanzivnim skokom rivala, sada je i to sve češća situacija. Fenerbahče nije to kaznio razlikom u poenima jer je bilo 10:6, ali su ti skokovi čak i kad nisu rezultirali poenima ubijali momentum ekipe posle odbranjenog koša i to na početku utakmice kada je sve išlo nizbrdo.

Treća stvar koja je problem od prve utakmice u sezoni jeste pravljenje faulova. Crno-beli su ili u situaciji da lako primaju poene u tranziciji, na zicerima, i da kada nisu u bonusu ne prave faulove, ili još gore – da ih prave i to na šutu uz poene.

Tu se stvara i velika razlika u slobodnim bacanjima koja jeste dobrim delom i posledica suđenja, ali nije samo to razlog disproporcije.

Kada ekipa iznova pada na elementarnim stvarima, onda je dublja analiza same igre suvišna. Prvo moraju da se reše problemi sa osnova, pa tek onda da se pređe na sledeći nivo.

Pitanje selekcije i budžeta

Ono gde mogu da se postave pitanja jeste sklapanje rostera i selekcija igrača koja deluje skoro kao potpuni promašaj. Delovao je prošlosezonski roster kao tim koji je dobra osnova koja zahteva pametnu nadogradnju i na papiru se činilo da je taj posao dobro urađen.

Ipak, to se ispostavilo kao pogrešna percepcija. Sa jedne strane, jer je ekipa napravljena da previše zavisi od jednog igrača i kad je on ispao iz slagalice, čitava slika je počela da deluje nakaradno. Karlik Džons jeste fenomenalan igrač, ali Partizan nije smeo da dođe u situaciju da toliko zavisi od jednog igrača. Ostao je bez dva igrača u vidu Ifea Lundberga i Frenka Nilikine, sa idejom da se probuđeni Vašington i još jedno pojačanje upotrebe kao zamene koje će da podignu nivo ekipe.

Međutim, doveden je samo Kalates kao zamena za Nilikinu, a sa druge strane nije dovedena makar i privremena zamena za Karlika Džonsa. Gotovo da su sve ekipe koje su imale sistemske probleme na tržištu reagovale makar i privremenim rešenjima, dok su crno-beli, čiji se predsednik hvalio istorijskim budžetima, ostali nemi.

Stvorio se narativ da je problem u Željku Obradoviću, ali trener koji posle poraza govori da na klupi nema koga da ubaci da promeni ritam, teško da bi sebi dozvolio da u ovakvoj situaciji ne prihvati bar neku alternativu i još jednog igrača u rotaciji.

Zatim, tu je i problem rešenja na poziciji krilnog centra i centra. Džabari Parker je doveden kao najzvučnije pojačanje i sa igračke logike se ne postavlja pitanje njegovog dovođenja, ali je problem u tome što izgleda mentalno nije spreman da odgovori zadacima, a to je neko u klubu morao da zna jer se ne radi o nepoznatom igraču i nekoj mački u džaku.

Partizan mu je ne samo dao najveći ugovor, već on traje do kraja sledeće sezone.

Slična priča je i sa Brunom Fernandom koji deluje na istom nivou i posle serije mečeva i treninga – odsutno i pogubljeno, a i diskutabilno je da li će i na duže staze biti rešenje koje treba Partizanu.

To ne bi bilo sporno da je ugovor na nekoliko meseci kao sa Kenetom Faridom, koji je tu na nekoliko meseci, ili bar kao rešenje do kraja sezone, a ne opcija i za sledeću.

To je sada već zabrinjavajući broj pogrešno selektiranih igrača na visokim pozicijama, ako se doda da su promašaji bili i Frenk Kaminski, Brendon Dejvis, Ajzea Majk koji je nakon toga proradio...

Ako se doda da se zbog jedne povrede nekoliko igrača u spoljnoj liniji našlo u ulogama koje im nisu prirodne, niti su planirane, to postaje dodatni problem i dodatno pitanje za selekciju.

Ali svakako se nameće pitanje kako je sa tolikim budžetom napravljeno toliko grešaka, ukoliko su informacije o istom zaista tačne.

Da li je Željko kriv za neprofesionalizam igrača?

Kada je reč o zalaganju i odnosu igrača, gde je narativ da se ne trude ili bojkotuju, teško da i to može da prođe kao izgovor, jer se ekipa ne bi vratila iz minusa i došla u priliku da preokrene situaciju.

To ekipa koja se ne trudi i ne bori ne radi i to važi i za meč sa Asvelom i za meč sa Monakom u koji je Partizan, na primer, otvorio sjajno. Ipak, deluje da odnos nije isti kod svih igrača i da bi kod pojedinaca bilo bolje da se sa više profesionalnosti okrenu obavezama.

Na stranu da li su priče o odnosu sa trenerom tačne i da tu postoje problemi, ali to se iz izjava ne može zaključiti. Nik Kalates, koji je u rasponu od 15 godina radio sa Obradovićem, tvrdi da je Željko drastično omekšao, samo da je zahtevniji po pitanju košarke.

To bi sa ekipom kojoj koeficijent inteligencije nije visok možda bio i veći problem od vikanja, jer smo videli na meču sa Fenerbahčeom da Šarunas Jasikevičijus viče neuporedivo više, a samo pre nekoliko meseci je bio prvak Evrope.

Osim toga, svako od igrača ima profesionalnu obavezu da odigra na maksimumu, a uprava, umesto samopromocije i priče o biznis modelu koji suštinski ne postoji, da se bavi pitanjem trenera.

Ako uopšte imaju hrabrosti.