Partizan hoda po dnu, a porazi nisu najgora stvar

To je postala paradigma učešća crno-belih ove sezone u elitnom evropskom takmičenju.

Budimo realni, nije ovo bila nedelja za vađenje, sve i da je u nju Partizan ušao u savršenom ritmu, ali slabašna nada da bi, žargonski rečeno, Partizan mogao da se pobije, tinjala je nakon što je prethodne nedelje u Valensiji delovao kao tim koji ima makar malo ponosa. Ipak, brzo je postalo jasno da su crno-beli i dalje vreća za udaranje.

Očajno prvo poluvreme protiv Monaka i loše drugo poluvreme protiv Barselone poništili su i ono malo dobrih utisaka koji su se pod lupom mogli pronaći. Jednostavno, periodi loše igre postali su preduboke jame za tim koji gotovo da nema karaktera, niti ume da povuče ručnu.

Jasno je da kada je ekipa u lošem momentu nema samopouzdanja, ali utisak je da se jedan deo ekipe pretvorio u sekundante koji broje koliko je ostalo do kraja sezone i čekaju kraj ovog košmara kojem su u velikoj meri doprineli.

Problem je samo što taj košmar nije ni blizu kraja, a razloga da se ekipa bori ima i te kako. Partizan nema luksuz da makar ne napadne trofeje na domaćoj sceni i po svaku cenu se skloni sa dna na kojem se nalazi u Evropi.

Ali za to je potrebna promena pristupa i da ekipa krene da pobeđuje ozbiljne rivale. A za pobede je potrebno da se neke stvari promene.

Rano je pričati o učinku Penjaroje na klupi Partizana, koju je preuzeo u najgorem mogućem momentu, ali neki problemi se jasno vide i njih će Španac morati da rešava.

Prvi je problem sa izgubljenim loptama, nešto što je u periodu Željka Obradovića bio kvalitet. Partizan je u 13 utakmica gubio 11 lopti po meču (148 na 13 utakmica), da bi u poslednja četiri meča pod Penjarojom izgubio 58 lopti, odnosno 14,5 po utakmici.

Ni te brojke ne otkrivaju celu priču. Partizan je protiv Monaka i Barselone iz 30 izgubljenih lopti primio 50 poena (28 + 22), a ako se doda da je protiv Valensije primio 25, a Makabija 18, dolazimo do brojke od 93 poena koje je Partizan primio nakon što bi lopta završila u rukama rivala.

Da opet povučemo paralelu – u periodu pod Obradovićem Partizan je u proseku primao nešto preko 14 poena iz izgubljenih lopti (184 poena na 13 utakmica, odnosno 1,24 po izgubljenoj lopti), dok je na ova četiri meča sa Penjarojom primao 23,25 poena, ili devet više po meču od kako je Španac seo na klupu.

Teško je u takvoj situaciji biti konkurentan i na znatno nižem nivou od Evrolige. Ako dodamo da je Partizan izgubio ukupno 73 razlike u poslednja četiri susreta, taj podatak dodatno ističe negativan uticaj izgubljenih lopti, bez kojih bi razlika bila +20 za Partizan.

Jednostavno, ni poboljšanja u vidu boljih procenata šuta ne mogu da dođu do izražaja zbog rasprodaje lopti, pa je Partizan drugi najgori tim po ofanzivnom rejtingu i najgori tim po defanzivnom rejtingu u poslednja četiri kola.

Mnoge od njih posledica su dekoncentracije i nonšalancije, a ne dobrih odbrana rivala, što ne bi smelo da se dešava na ovako ozbiljnom nivou.

To je značajno ubilo ofanzivni ritam Partizana na svim utakmicama od dolaska Španca na klupu, koji za ovo kratko vreme nije uspeo da donese opipljive promene u igri. Jeste pokazao puls i bolji stav Džabari Parker, kao i Dilan Osetkovski, ali ekipa u zbiru ne deluje bolje na napadačkoj strani terena, što je i njegov trenerski forte.

Treba sačekati sa zaključcima i zbog promena u sastavu i vremena potrebnog da se igrači prilagode novonastaloj situaciji. Pejn je posle sjajnog debija brzo udario u zid kada je skorerski deo u pitanju i mora da nađe način da bude koristan i na druge načine, dok je Toni Džekiri posle prvog treninga pokazao da bi mogao da podigne kvalitet u odbrani i skoku i olakša raspodelu uloga u ekipi, ali to ne može preko noći.

Problem je što igrači koji treba da budu značajni ne prave razliku na terenu na način potreban ekipi. Sterling Braun je u užasnoj formi, koju uz to prati i jako loš stav na terenu. Ako neko iz meča u meč ponavlja iste stvari, kao što su faulovi na niskom postu kada treba da zauzme stav i igra odbranu nogama, dok sa druge strane ne pravi faulove kada treba da spreči lake poene, onda je jasno da je u pitanju nešto mnogo gore nego nedostatak inteligencije. Utisak je da je u pitanju bezobrazluk i alibi-igra u odbrani, a da sa druge strane nema pokrića u napadu.

Čak ni na papiru dobre brojke protiv Monaka to ne mogu da prikriju. Dao je 17 poena, od kojih osam u poslednjoj četvrtini na više od 15 poena zaostatka, kada je sve bilo rešeno, uz najgori plus/minus u ekipi od -21.

Nije mnogo drugačiji utisak ostavio ni Dvejn Vašington protiv Barselone.

Bio je najkorisniji igrač sa 20 poena, pet asistencija i indeksom 19, ali i minus 14 sa njim na terenu i pet izgubljenih lopti.

U igru je ušao početkom druge četvrtine, nakon što je Partizan vodio 20:13, i nakon poena Veselog izgubio loptu iz koje je Barselona prišla na minus tri. Promašio je i prva dva šuta, pomogao da se Barselona napadački sastavi, ubio tečnu igru tima i tek posle nekoliko minuta povezao nekoliko dobrih poteza i šest poena kojima je Partizan ostao u plusu kada je izašao.

Problem je što Partizan iz toga nije dobio timski ritam, niti dobru odbranu, a Barselona je u tom periodu od nešto preko sedam minuta dala 20 poena i pronašla ritam. Nije za to kriv samo Vašington, ali kao igrač koji je, kada je na terenu, jedan od glavnih nosilaca, nije neko ko podiže igru ekipe čak i kada su mu brojke dobre.

Kada se sve to stavi na papir, teško je sklopiti kockice u nešto smisleno što će stvari pomeriti iz ambisa. Neminovno je da će se kvalitet igre poboljšati vremenom i da će se sa pridošlim pojačanjima, promenom uloga u timu i oporavkom povređenih igrača stvari podići na viši nivo, ali to mora da bude ozbiljan skok da ova sezona ne bi bila totalni debakl.

Veliki je posao pred Penjarojom da Titanik zvani Partizan dovede do sigurne luke.