Marko Gudurić je sve ovo zaslužio

I to je Marko Gudurić apsolutno zaslužio. I da postane klupski šampion Evrope, što je sanjao kao mali, i da odigra finale iz snova (19 poena, šest skokova, 7/10 šut iz igre, 27 indeks), i da pogodi onu trojku, i da na kraju podigne pehar.

I ne samo da ga podigne kao jedan od članova ekipe, već da ga podigne upravo ispred tima kao prvi među jednakima. A niko više, siguran sam, nije isticao i potencirao tim i timsku igru kao recept za uspeh od Marka Gudurića. Najjednostavnije objašnjenje - takav je momak rođen 1995. godine u Priboju.

Verovatno mu je zato i kapiten Melih Mahmutoglu šmekerski predao pehar da podigne, jer možda zvanično nije kapiten, ali svojim ponašanjem i potezima to jeste.

Lider. Upravo o tome je pričao i Tarik Biberović, i njegove reči posle trijumfa sa 3-0 u četvrtfinalnoj seriji plej-ofa sa Parizom dovoljno pokazuju da je srpski reprezentativac istinski vođa ovog tima.

"Već sedam godina igramo ovde i veoma mi je žao što niko nije video šta je Marko učinio za ovaj tim. Niko nam zapravo nije dao takvo vođstvo kao on. Mi smo sada ovde zahvaljujući njemu, jer nas je držao na okupu u najtežim trenucima za ekipu. Nažalost, ne vidi se da je neverovatan lider, jer nije pred kamerama. Veoma sam srećan što imamo takvog igrača“, poručio je bio Biberović za „Eurohoops„.

Možda je Najdžel Hejs-Dejvis najbolji igrač Fenera, proglašen je i za MVP-ja Fajnal-fora, možda je Gudurić nekad u drugom planu (tako i više voli), ali je sigurno neko bez koga plasman na F4 Evrolige ne bi bio moguć. O tome smo pričali i u podcastu "Pick and roll" prilikom plasmana na završni turnir, te reči mogu da se ponove i posle trijumfalno okončanog finala. Jer, ono što Marko donosi Feneru se ne ogleda samo u brojkama, statistici, golim okom nevidiljivim trenucima na utakmici ili trojkama koje poguraju ekipu ka pobedi. U pitanju je nešto mnogo veće što je posebno apostrofirao Biberović.

I teško da ima veće pohvale nego kada ona stigne od saigrača, koliko je cenjen i voljen pokazao je i taj gest Mahmutoglua posle finala u Abu Dabiju. Kapiten ovog tima je tu više od decenije (od 2013. godine), ove sezone u Evroligi je ovaj 35-godišnjak više van 12 nego u protokolu, odigrao je svega šest utakmica (između ostalog protiv večitih) zaključno sa onom protiv Virtusa u 24. kolu, i zato je čast i zadovoljstvo prepustio Marku, kao svom zameniku.

E, to je dokaz kakav je Gudurić (sa)igrač, ali pre svega čovek, i kako na njega gledaju tim i kapiten. I tako je onaj momak iz Priboja dosanjao svoj san i visoko podigao šampionski pehar.

“On nije bio u rosteru, pa sam ja bio kapiten. Lepo s njegove strane. Tu sam u klubu najduže, posle njega, i mnogo je lepo“, rekao je Gudurić.

Verujem i znam da i Marko veruje da je većina stvari u životu nekako zapisana. I čeka pravo vreme da se desi. Vredno i strpljivo je radio za ovaj uspeh, što se ne ogleda samo u šutevima, i onim pogođenim i onim promašenim. Bilo je i jednih i drugih, sigurno više onih koji su prošli kroz obruč kada je bilo ključno, kada je timu bilo potrebno, kada se lomilo. Bilo je i onih koji nisu ušli, koji bole, kao onaj iz finala Mundobasketa u Manili protiv Nemačke, koliko je samo tada plakao...

Juče je pogodio kada je bilo važno i to će se pamtiti, posebno ona trojka koja je rešila sve minut pre kraja. A, koliko puta se ne pogodi neki taj šut i zato je psiha ključna, ta mentalna snaga, kako se taj neki neuspeh (ili ga nazovite kako god) pretvori u uspeh kad-tad. Sva žrtva koja se podnese na tom putu, a Gudurić je u Feneru bio sve što treba - i organizator igre, i neko ko preuzima odgovornost, i onaj koji trpi kritike kad treba.

"Prošao mi je Spanulis (trener Monaka prim.aut) kroz glavu i njegov 'sajdstep', samo sam je bacio uvis i hvala Bogu ušla je", rekao je Gudurić posle finala.

I to je takođe jedna veličina - skromnost. Legendarni Grk, jedan od najvećih igrača u istoriji evropske košarke, pogodio je toliko ključnih šuteva i baš on je bio dodatna inspiracija beku Fenera da reši meč za titulu. I u tim trenucima nije dao neku ispraznu izjavu, već je iskreno, iz srca, otkrio šta mu je prolazilo kroz glavu. Svašta mu je prošlo sigurno od 2017. godine kada je ušao u redove turskog velikana po odlasku Bogdana Bogdanovića, i uz kratak NBA izlet u Memfis sada je sve baš kako treba.

"Manjak vere je razlog straha od izazova, a ja sam uvek verovao u sebe. Ako um može da zamisli, srce može da poveruje, ja mogu da postignem", ova dva citata čuvenog Muhameda Alija, slavnog boksera, možda i najbolje zaokružuju celu priču - Marko zna zašto - jer je sad šampionski dokazao da je vrhunska klasa.

Jer, onaj skromni dečak koji je 2015. godine sa reprezentacijom Srbije osvojio U20 Evropsko prvenstvo u italijanskom Linjanu i bio MVP turnira, te preko dresa Crvene zvezde i Fenera došao do trona, nije se promenio za ovoliko. Formiranjem porodice se ljudski nadogradio, otud i sin Maksim sa njim na proslavi na parketu, uz neizbežnu srpsku zastavu na ramenima. Otišao je prvo u zagrljaj porodici, supruga Aleksandra, brat Matija i najbliži prijatelji su bili tu.

“Otkad treniraš, sanjaš ovakve trenutke. Nadam se da ću još i sa reprezentacijom uspeti da doživim ovako nešto“.

I svi mi se nadamo, brzo će Riga i Evrobasket. Marko, Bogdan i cela ekipa su to zaslužili.

BONUS VIDEO Koliko je Marko Gudurić bitan za Fenerbahče, a to se ne vidi