Bolno prizemljenje Partizana: Bez šuta se ne igra ozbiljna košarka

Sam po sebi, poraz od jednog od tri glavna favorita za titulu nije problem, kao ni porazi od Panatinaikosa, koji deluje zastrašujuće, i Real Madrida pre toga. Ni bolji timovi od Partizana ne bi imali mnogo veće šanse u ovoj seriji utakmica od izabranika Đoana Penjaroje. Čak je — koliko god to apsurdno zvučalo — bilo i solidan broj dobrih stvari u igri crno-belih, ali ono što nije valjalo bilo je toliko upečatljivo, kao pomračenje Sunca koje u drugi plan baci čitavu planetu Zemlju.

Napadačka katastrofa, oličena pre svega u šuterskoj nemoći Partizana, donela je jedan veliki šamar realnosti za — na kraju dana — ipak prilično skroman roster koji ni blizu nije kompletan, a koji je, da problem bude veći, bio ophrvan povredama.

Tonje Džekiri bio je poslednje ime u nizu koje se našlo na listi povređenih, na kojoj su već duže odsutni Derik Vilis i Vanja Marinković, a na kojoj je bio i Lamar Stivens, što je skroman reket crno-belih učinilo još tanjim.

Ipak, iako je bio sjajan od početka sezone, izostanak Tonjea Džekirija nije bio najveći problem. Ako pogledamo statistiku u Istanbulu, videćemo da je Partizan promašio čak 11 slobodnih bacanja od ukupno 24, što je jedva preko 50 odsto. Da to nije problem samo jedne večeri, pokazuju i brojke od početka sezone. Partizan je sa 67,5 odsto najgori tim Evrolige u tom segmentu posle nekompletnog šestog kola, a ukupno je promašio čak 39 slobodnih bacanja.

Ali to je, ma koliko strašno zvučalo, sporedna priča u ovom trenutku. Šut iz igre, posebno onaj za tri poena, istinski je horor film. U Istanbulu je Partizan šutirao 4/20, a u tri poslednja meča pogodio je ukupno 13 trojki iz 66 pokušaja. Kada se doda da su u tih 13 trojki i pogoci Kevarijusa Hejsa i Arijana Lakića, kojima to nije primarni kvalitet, jasno je u kakvom je kanalu ekipa Partizana. A u padu je i šut za dva poena, koji je sa 58 odsto protiv Reala, preko 45 odsto protiv Panatinaikosa, pao na 37 odsto protiv Fenerbahčea.

Koliko god da su odbrane rivala bile sjajne, takav šuterski raspad ekipa sa ozbiljnim ambicijama na nivou Evrolige ne sme da dopusti. Čak ni 14 blokada Fenerbahčea, što je rekord Evrolige, ne sme da bude izgovor. Mnogi šutevi su otvoreni, promašuju se i ziceri, a posledično tome pada i samopouzdanje ekipe.

To se najbolje vidi na slučajevima Luke Vildoze i Alesandra Pajole, gde svaki od njih u tri meča šutira po 0 od 10 za tri poena.

Kada je takva situacija, ni svemogući Karlik Džons nema šta da traži. Željko Obradović je sa Panatinaikosom sjajnog plejmejkera branio na tri različita načina i sa nekoliko vrsta odbrana od pik-en-rola, a ništa bolje nije bilo ni protiv Fenerbahčea, koji ga je potpuno ugušio. Kada ostatak tima ne funkcioniše kako treba, onda je i takvog igrača lako zaustaviti.

Partizan jeste ponovo bio vrlo dobar defanzivno. U prvom poluvremenu je sveo rivala na svega 25 poena, ponovo se protivnik koji ima veliku napadačku moć mučio u postavljenim napadima, a ni iz tranzicije Partizan nije primio mnogo poena. Ostaje i dalje problem defanzivnog skoka, iako zbog dobre odbrane rivali i ne profitiraju toliko, ali i takav način igre bez napadačkog učinka ima rok trajanja, jer su pukotine počele da se pojavljuju i u defanzivi usled velike potrošnje bez rezultata.

To se videlo i u mečevima sa Panatianikosom i Fenerbahčeom u trećim četvrtinama kada su treneri mogli da odrade prilagođavanja i stave dodatni pritisak na odbranu. Željko Obradović je to uradio tako što je krenuo sa Mustafom Falom kojem je lopta konstantntno spuštana u post. Odatle bi ili napadao ili razigravao saigrače spolja, a često bi u jednom napadu po dva puta ponavljali dok se ne dođe do prednosti.

Kada uz to igrači poput Hejs Dejvisa ponešto i pogode, razlika za čas ode na 15 poena, pa ekipa koja igra loše u napadu ne može to da stigne. U meču sa Fenerbahčeom je rival uspevao da nađe način da otvori koridore kroz pikenrol igru Hortonu Takeru i Ševonu Šildsu, što u ranim napadima, što kroz strpljivo traženje povoljnijeg preuzimanja.

Kada je odbrana toliko pod opsadaom, mora da počne da popušta. To je po prvi put rezultiralo lošijim faulovima i serijom dva plus jedan situacija i to je bilo dovoljno za lagan peokret.

Kada svedete rivala na 25 poena za poluvreme i imate samo tri poena prednosti, onda je to Sizifov posao i sve lako padne u vodu.

Problem je što je, nakon uvodna tri kola u kojima je Partizan iz ukradenih lopti postizao poene i pravio haos, svaki sledeći rival uspeo da izbegne veći broj izgubljenih lopti i smanji Partizanu šansu da makar iz kontranapada puni koš.

Ipak, na kraju dana, najmanja je krivica za napadačku mizeriju u rukama Pajole, Vildoze i Lakića, koji su se našli u centru pažnje. To su igrači sporedne uloge čiji promašaji ne bi bili toliko strašni, ali su u nedostatku drugih rešenja morali da preuzmu glavne uloge. Partizan je tim koji ima samo jednu četvorku koja pritom ne širi reket, a sada nakon povrede Džekirija ima i dva centra, od kojih je jedan Žofri Lovernj, koji je pre toga igrao u Kuvajtu, kao i jednog beka sa materijalom da bude startni, što on još uvek nije.

Tako je Partizan, uprkos istorijskom budžetu, ponovo debelo zagazio u sezonu bez kompletiranog rostera, a izgovora za to je sve manje. Za koji dan nestaće i onaj o čekanju igrača iz NBA lige, jer i tamo kreće sezona.

A sledeći meč je derbi protiv zahuktale Crvene zvezde i tu više nema izgovora za poraze kao što su bili u mečevima sa kandidatima za titulu. Samo, pitanje je da li Đoan Penjaroja može od ovog rostera da izvuče još jednu magiju, ili je mađioničarski šešir uveliko prazan.