Partizanov slom u Francuskoj i pitanja na koja hitno moraju da se daju odgovori

Poraz koji je veliki na terenu jer ga je nanela najlošija ekipa Evrolige bez nekoliko važnih igrača, ali i poraz koji je neuporedivo veći van terena zbog svega što se u Vilerbanu dešavalo.

Da se razumemo, poraz u rezultatskom smislu nije smeo da se desi u ovakvim okolnostima, ali to je u krajnjoj meri sastavni deo sporta bez čega on ne bi imao draž. Iscediće Asvel verovatno još nekome tonu žuči neplaniranom pobedom do kraja ove ekstremno duge sezone, ali to nije bio najveći problem Partizana na kraju ovog susreta.

Nije ni stanje na tabeli nakon novog lošijeg starta sezone, jer su i sami crno-beli znali da se u dva navrata vrate i nakon gorih početaka (4:9 u sezoni kada je igran plej-of sa Realom, 2:8 prošle sezone), kao i da se jednom raspadnu nakon dobrog početka (9:6 pretprošle sezone). Tabela na 27 kola do kraja svakako nije pravi, a još manje nerešiv problem u ovoj fazi sezone.

Problem je što u ovom trenutku deluje da kola u Partizanu idu velikom brzinom nizbrdo i da nema nikoga da povuče ručnu, a upitan je i manevarski prostor za tako nešto.

Umesto bilo kakve analize same utakmice, realno je postaviti pitanje o situaciji unutar tima i odnosima na relaciji trener – igrači. Ako ekipa meč počne sa pet izgubljenih lopti za tri i po minuta, a prosek je pre ovog meča bio nešto preko 10, a svaka izgubljena lopta deluje kao početnička greška koja se ne dešava ni u pionirima posle nekoliko treninga, onda nešto debelo ne štima. Na stranu rezultat od 2:16, koji je Partizan relativno brzo neutralisao, a do kraja utakmice imao čistu priliku da meč uprkos svemu dobije — nedopustiv je takav početak od tima na ovom nivou.

I jasno je kao dan da nisu u pitanju taktički problemi, igranje akcija ili bilo šta čisto košarkaški, iako i tu uvek ima šta da se reši i popravi, već odnos prema igri i ponašanje na terenu.

A to je prvi preduslov svega da bi o košarci uopšte mogli da pričamo. Ako je tačno ono što je Željko Obradović istakao posle meča — da se igrači ponašaju nenormalno i da ne misle o košarci, već da pred meč koriste mobilne telefone — postavlja se pitanje: ko je za to odgovoran i da li je to pravi problem?

Živimo u eri kada je gotovo nemoguće sakriti bilo šta, ni ako ste javnosti nepoznata osoba, a kamoli visoko profilisani i odlično plaćeni sportista čiji su karijere i životi otvoren bukvar.

Moralo je biti jasno i Željku Obradoviću, i Zoranu Saviću, i svima koji su uključeni u proces selekcije ekipe, kakvi su ne samo igrači, nego i karakteri onih koji su dovedeni i čine aktuelan tim.

Mora biti jasno i da, u eri u kojoj živimo, mobilne telefone koriste i košarkaši Panatinaikosa, Olimpijakosa, Crvene zvezde... Košarkaši su danas i jutjuberi, i tiktokeri, i instagram influenseri.

Elajdža Brajant, na primer, trenutno igra možda i najbolju košarku u Evroligi, a istovremeno je izuzetno aktivan na društvenim mrežama, što ga ne sprečava da igra košarku života.

Mobilne telefone su imali i Matijas Lesor, Kevin Panter, Džejms Naneli pre tri godine, kada je Partizan bio na jednu loptu od Fajnal-fora protiv ekipe koja je kasnije postala prvak Evrope.

To je, na sreću ili na žalost, sastavni deo života i neizostavni deo svakodnevice.

Uostalom, da ne idemo daleko u prošlost — mobilne telefone igrači su verovatno imali i pred meč sa Monakom u „Beogradskoj areni“, u kojem su do 33. minuta demolirali sjajni tim iz Kneževine, a ne postoje video-snimci da su u tom trenutku krenuli da ih koriste i rezultatski se zbog toga raspali do kraja meča.

Teško je samo posmatranjem sa strane jasno i nedvosmisleno reći šta nije u redu, a da se ne upadne u jednu od dve zamke — da se bezrezervno brani ili besomučno napada Željko Obradović — jer istina teško može biti na ekstremnim krajevima oba spektra.

Ali odgovornost i pitanje iste moraju da se postave.

Činjenica je da Željko Obradović nije pod uobičajenom trenerskom lupom, jer iza sebe nosi ogromno nasleđe zbog kojeg se od njega očekuju vanserijski rezultati, pa će mu svaka greška biti merena višestruko, kao i uspeh. Ali to je sastavni deo veličine.

Zato je sasvim legitimno pitanje kako je došlo do toga da nakon meča sa Olimpijakosom izjavi da nastavlja da veruje u svoje igrače, a da samo desetak dana kasnije govori o nenormalnom ponašanju istih.

I da stvar bude još bizarnija — pričamo o periodu kada je izgledalo da forma ide uzlaznom putanjom, da bi odjednom sve doživelo potpuni raspad u samo nekoliko dana.

Ili je problem postojao i tada, pa je Obradović želeo da ga reši sa igračima, što mu nije pošlo za rukom, ili je nešto puklo u međuvremenu. Možda se na kraju ispostavi da situacija nije toliko alarmantna i da je izliv posle meča sa Asvelom bio poziv na buđenje, ali je za sada teško u to poverovati.

A poverenje je zapravo ključ. Željko Obradović je uživao bezrezervnu podršku javnosti i navijača i još uvek je u dobroj meri ima, makar među navijačima, ali ona više nije nepodeljena jer nezadovoljstvo raste.

Ima i podršku uprave, makar deklarativno za javnost, iako postoji sumnja da ni tu baš ne štima sve savršeno. Ima i, za standarde današnje košarke, mnogo vremena do sledećeg meča koji u rezultatskom smislu nosi imperativ pobede protiv prvaka Evrope, ali još veći imperativ da se pronađe put izlaska iz krize.

I nije tu pitanje taktike niti besmislenih priča da ga je vreme pregazilo kada je sama igra u pitanju, jer je kao trener mnogo puta pokazao da ume da dominira i pobeđuje kroz različite epohe, učeći i iz sopstvenih grešaka. Ovo je pitanje liderstva, vođenja tima u širem smislu i rešavanja problema koji nisu ni odbrana od pik-en-rola, ni napad na zonu. Sve to ova ekipa može da odradi, i to na visokom nivou, što smo videli i mnogo puta do sada, čak i u ovoj sezoni punoj oscilacija.

Igrače svakako treba da bude sramota, to se valjda ni ne dovodi u pitanje nakon onoga što su prikazivali na terenu jer su svi skupo i uredno plaćeni profesionalci nezavisno od toga ko je trener. Nije neuobičajeno da ekipa kada sve pukne na toj relaciji jednostavno odsustvom energije i odnosa prema igri pokaže nezadovoljstvo, ali kada igrač jedno poluvreme ne zna gde je došao, a drugo ubacuje sve, a drugi krene pa stane, onda je teško pričati o bojkotu. Jer ako je ovo bojkot, onda je ovo još jedna bačena lopta u aut, pošto ni to ne uspevaju da urade kako treba.

U krajnjoj liniji, to je i pitanje profesionalsnosti, a odluka o treneru ne sme biti na igračima, pošto sutra može da im ne odgovara ni neko drugi, već pitanje za neke druge strukturu.

Ali to nije glavni problem Partizana u ovom trenutku, već nešto dublje. Šta je rešenje, pokazaće vreme — možda i vrlo brzo.

Što se same utakmice tiče, Partizan je jednostavno bio loš. I tu bi svaka analiza trebalo da se završi.