Teku bitke, teku porazi, a Partizanova rupa postaje sve veća

Iako je uoči starta takmičenja poraz od Barselone koju Partizan nije pobedio 14 godina i sada već deset mečeva bio prihvatljiv, razvoj situacije u dosadašnjem toku doneo je neočekivani imperativ pred Željka Obradovića i njegove izabranike.

A Partizan je u jednoj stvari uspeo da bude kreativan i drugačiji od drugih. Našao je još jedan način da izgubi meč čak i kada su svi pomislili da su do sada sve videli.

U meču koji je teško analizirati jer je od početka do kraja iskakao iz koloseka, videli smo neverovatan rolerkoster rezultata, emocija, promena momentuma i krajnji ishod koji je postao kao loša navika. Jedino što se nije promenilo su dežurni krivci. Opravdano i zasluženo Brendon Dejvis i verovatno opet neopravdano Frenk Nilikina.

Poslednji utisak se pamti i on uvek ostaje najjači, naročito kada se istrgne iz konteksta, pa će Francuz morati da nosi breme takozvanog "čoukera", ali to osim njega niko neće moći da ispravi. Isto kao što niko osim Partizana neće moći da izađe iz začaranog kruga izgubljenih neizvesnih utakmica.

Iako je meč protiv Barselone bio prilično atipičan čak i u pogledu te neizvesne završnice, a posebno samog toka i neverovatnih amplituda, još jedan triler koji je otišao na stranu rivala ne može biti nikako dobra vest za Partizan.

Partizan - Barselona, san pa pad u ambis

Nakon šest minuta prve četvrtine vodio je Partizana sa 21:11, briljirao u napadu i pronalazio veliki broj različitih rešenja. Treba istaći da je nakon prva dva minuta Partizan gubio sa 5:2 i imao samo jedan pogodak iz igre od četiri pokušaja, da bi polako krenuo da hvata ritam. Sve je kulminiralo kada je od rezultata 10:9 "parni valjak" ušao u seriju realizovanih napada i došao do pomenutih 10 poena viška.

Možda je previše da se kaže da se desio ključan segment utakmice u prvoj četvrtini, ali iz perpsektive daljeg razvoja meča, deluje da je minut i kusur koji je usledio bio prelomni trenutak za Partizan.

Partizan je na plus deset odbranio tri napada Barselone i imao dve prilike da nastavi da uvećava razliku, ali je Karlik Džons izgubljenom loptom i promašenim šutem za tri prosuo tu priliku.

A kada igraš protiv ekipe koja u svojim redovima ima preveiše vrhunskih igrača i rutinera, sledi neminovna kazna. Barselona je sa osam vezanih poena došla na minus dva, a iako je Partizan prvu deonicu zavrašio sa plus četiri, Katalonci su preživeli krizu i vratili meč pod svoju kontrolu.

Rezultatski se to nije videlo sve do sredine druge deonice kada je na 4:31 do poluvremna Satoranski doneo plus jedan, ali je ritam već u tim trenucima bio onakav kakav je Barselona želela. Partizan se mučio u napadu, gubio lopte, uzimao teške šuteve i ponovo dozvolio protivniku veliki boroj ofanzivnih skokova. Kao jedna od dve najlošije ekipe u tom segmentu, Barselona je svoj prosek od 9,1 po meču ostvarila već na poluvremenu, ali mnogo gore od toga bio je raspad Partizana u manje od pet minuta do velikog odmora.

Samo tri data poena u tom periodu od kojih je bio jedan koš posle ofanzivnog skoka i jedno bacanje dovela su Partizan u rupu iz koje se nije izvadio.

Poraznije od tih minus 14 bila je igra ekipe koja je delovala kao razbijena banda, a Barselona igrala kao na treningu i praktično propustila da završi poluvreme sa mnogo većom razlikom. Od sredine prve četvrtine do poluvremna Katalonci su napravili +24 i praktično doveli Partizan u bezizlaznu situaciju.

Da su problemi na ovom meču krupniji od same igre i rezultata, najbolje pokazuje nastavak. Umesto agresivnosti i pokušaja da se smanji razlika, Partizan je nastavio da nonšalatno gubi lopte, prima poene, a ekipa je delovala kao da je poslata pred streljački stroj.

Sve je mirisalo na poptunu katastrofu i opšte rasulo, a onda je Barselona stala, počela da igra rekreativno i preterano nadmeno, a Obradović iz očaja nekako pronašao petorku koja je odjednom uspela da vrati ekipu u meč.

Nije ni tada Partizan izgledao sjajno na terenu, samo je sa druge strane Barselona nonšalantno promašivala otvorene šuteve, zakucavanja i pre svega dozvoljavala Partizanu da uzvrati serijom ofanzivnih skokova.

Briljirao je Mitar Bošnjaković koji je igrao kao da sutra ne postoji i kao da je igrao milion ovakvih mečeva omogućavajući saigračima nove napade, postižući i sam poene, a sjajan je bio i Pokuševski pre svega na skoku i odbrani kojoj je doprinos dao i Frenk Nilikina, tragičar koji to nije zaslužio da to bude.

Iako je Francuz radio sjajne stvar u odbrani, pamtiće se promašen šut za tri kada se lomio meč, što mu je treći put ove sezone.

I odjednom kao na filmu, krenuo je da se odmotava potencijalno jedan od najvećih preokreta u ovom takmičenju. Usledila je četvrtina Partizana koja je zaličila na prvih šest minuta igre, a Barselona je iz nonšalancije upala u paniku i odjednom smo kada to nije delovalo ni bilo realno ni zasluženo dobili hičkokovsku završnicu.

Kada se činilo da Partizan ima preokret u rukama, ludačku energiju navijača, usledilo je ono što je postalo obeležje ove sezone. Kada treba da se prelomi, rival pogodi težak šut kao Panter u situaciji na minus dva, a na drugoj strani Nilikina promaši otvorenu trojku za novi povratak, da bi usledila i trojka uz zvuk sirene Abrinesa nakon loše odluke i odbrane do tog trenutka sjajnog Pokuševskog.

Lopta nikada ne laže

Za razliku od nekih prethodnih mečeva, Partizan bez obzira na skoro čudesan povratak nije zaslužio pobedu, jer je taj preokret u velikoj meri bio posledica loše igre rivala. Ipak, karma ovoga puta nije htela da vrati za poraze kada je ta pobeda možda i bila zaslužena kao protiv Monaka, Virtusa i Pariza, pa je računica na kraju loša po crno-bele.

Ono što posebno boli kada se ohlade glave, Partizan na kraju nije izgubio ni zbog ofanzivnog skoka rivala, niti zbog izubljenih lopti. Iako je dozvolio 15 skokova Barseloni, Partizan ih je imao 14, a iz tih situacija su obe ekipe postigle po 17 poena.

A izgubljene lopte, ma koliko bile upečatljive, bile su mnogo veći faktor na štetu rivala. Barselona je imala 15, naspram 12 Partizana, a crno-beli su iz tih situacija postigli 18 poena, naspram 11 Barselone.

Parrtizan je na kraju izgubio zbog manjka dobrih odluka i onoga što je u košarci najvažnije - šuta. Obe ekipe su šutirale skromnih oko 30 posto za tri poena, ali je Partizan bio kriminalan u šutu za dva. Tek 14 ubačenih iz 37 pokušaja od kojih su neki bili neshvatljivi na samom obruči i procenat od 37 odsto nisu dovoljni da se pobedi ni jači tim od Barselone koja je sa druge strane takve situacije mahom pretvarale u poene što govori 22/36 i 61,1 posto.

Jer lopta ne laže na kraju dana - računaju se samo one koje prođu kroz obruč, a Partizanovih je u zbiru iz igre ušlo 22 iz 64 pokušaja. Premalo za ovakvu Barselonu.

I tu treba istaći jedan značajan podatak. Četvorica bekova koji su dovedeni kao nosioci - Lundberg, Braun, Džons i Vašington imali su 4/18 za tri i ukupno 9/36 iz igre.

Dva velika problema i tračak nade za Partizan

Iako je Karlik Džons odigrao slabije od očekivanog i imao neke nerazumljive greške, Partizan je i u ovom meču dobio dosta toga od njega i jasno je da on nije problem ove ekipe. Problem je pre svega tandem Sterling Braun -Brendon Dejvis.

Pomenuti dvojac je doveden da uz Karlika Džonsa bude osovina novog Partizana, ali je situacija da su daleko od toga. Braun ne može da pogodi okean žargonski rečeno, promašuje i relativno lake ulaze, a čini se da zbog toga upada u seriju sve lošijih odluka i uzetih šuteva. Igrač koji bi trebalo da bude svojevrstan ventil u igri kada zakaže organizovan napad i da ako treba i sam sebi iskreira poene, potpuno je van ritma, a ni govor tela ne deluje da ga to previše pogađa. Osim bljeska u nedelji kada je Partizan zabeležio jedine dve pobede, nije pokazao ništa i forma mu je u silaznoj putanji.

Kod Dejvisa je situacija još i gora. Centar koji je takođe trebalo da svojom igrom donese važne stvari na terenu, posle prvog kola na istom retko da postoji. Sposobnost da kreira sa niskog posta i pogađa poludistancu i distancu trebalo je da bude Partizanovo oružje, ali ništa od toga gotovo da nismo videli.

Imao je bljesak protiv Barsleone sa ofanzivnim skokovima i asistencijama iz šort rola u nekoliko akcija kao i pogođenu trojku kada je Partizan skidao zaostatak, ali je to premalo za čoveka koji je trebalo da bude jedan od ključeva sistema.

Kada se na to doda da nema nikakve uloge Ajzee Majka i da je Dvejn Vašington, iako je imao veliku minutažu i ulogu u skidanju razlike, daleko od instant strelca sa klupe koji serijom može da zatrpa rivala, onda je to previše igrača koji su daleko od prave forme i uloge.

Zbog toga je teret očekivanja u napadu mnogo veći od Ifea Lundberga, Frenka Nilikine i Isaka Bonge koji bi u ovakvom sastavu morali da budu igrači sistema i zadatka, a ne glavni akteri posrnule ofanzive.

Jedino što može da raduje jesu igre Mitra Bošnjakovića koji je pre svega u odbrani i sjajnim pristupom pokazao da ga ne plaše ni rivali kao Barselona, kao i sve bolja forma Pokuševskog koji je uprkos nekim lošim odlukama imao sjajan meč i na kraju statistički bio najbolji igrač tima.

Šta dalje čeka Partizan

Ekipa Željka Obradovića već neko vreme je u biti ili ne biti modu, ali kako se porazi nižu to više nije samo ni fraza niti preuveličavanje. Pogled na tabelu kaže da je Partizan posle devet kola na tri pobede minusa od mesta u plej-inu, a mečevi ne postaju lakši.

Iako se u prvih deset nalaze i ekipe poput Pariza, Žalgirisa i Bajerna kojima to niko nije prognozirao i koje će teško održati ovaj nivo forme, ne treba zaboraviti da je ispod crte jedan Real koji će teško ostati ovako loš.

Iz ove perspektive deluje da je meč u petak (20.30) protiv Armanija možda i poslednji voz za ostanak u trci i da ako Partizan u njega ne uđe to veče, možda neće ući do kraja.

Problem je i u tome što pobeda protiv ekipe koja možda ima trijumf više na tabeli, ali na terenu izgleda mnogo gore, ne donosi apsolutno ništa više od zaustavljanja "krvarenja", niti pomera Partizan na gore.

Ona za cilj ima da se zaustavi potop i ekipa pre svega pobedom izvuče iz mentalne krize. Armani nije pokazao ništa čega se treba plašiti, ali se treba plašiti samog Partizana. Ako dozvole ulazak u neku dramu, rival prepun iskusnih igrača ima šanse da to reši u svoju korist. To možda nije bio slučaj protiv Albe koja igra košarku bez briga, ali bi u takvoj varijanti Partizan pod enormnim pritiskom mogao da pobedi samog sebe.

Sa druge strane, ako uspe da otvori meč kao sa Barselonom, mogao bi da protiv tima koji kad upadne u rupu ne zna kako da iz nje izađe ima lagan meč koji mu je preko potreban.

Potreban jer u narednom periodu sledi derbi pred navijačima Zvezde i dolazak po imenima možda i najboljeg tima Evrolige - Olimpijakosa.

Partizan bi za realističnu priču o borbi za plej-of morao da dobije bar jedan meč pre nego što uđe u decembar kad sledi serija ipak lakših mečeva koji uključuju i Asvel i Žalgiris kod kuće, i Albu na strani, kao i meč sa Panatinaikosom u Beogradu i Efesom u Istanbulu.

Da bi ti mečevi imali značaj za Partizan, prvo mora da padne Armani, a potom i jedan od dva bratska crveno-bela kluba. Eventualne tri pobede u nizu bi promenile sve, ali Partizan za početak mora da nađe načina da dva dana posle bolnog poraza reši Nikolu Mirotića i ostatak "manekena" iz Milana.

A posle možemo da pričamo i o svemu ostalom.

BONUS VIDEO