Pelcer zvani Novak Đoković gde se primio primio, novih mladića ni na pomolu...
Iako sam među prvima obavio formalnosti oko akreditacije za ovogodišnji Australijan open, nisam stigao da uživo pogledam prvi meč nekog našeg predstavnika, jer je 34-godišnji Miljan Zekić (inače 233. na ATP listi) već sabajle brzopotezno izgubio (2:6, 2:6) od devet godina mlađeg i za samo tri mesta bolje plasiranog Čileanca Tomasa Bariosa Vere.
Dobro, ipak su to godine u kojima mora da igra kvalifikacije i jedan Fernando Verdasko (on će, by the way, ove godine napuniti četrdeset), pa se ponadah da će biti bolje u sledećem srpsko – čileanskom dvoboju, kad je 27-godišnji Nikola Milojević za protivnika imao ne mnogo mlađeg Alehandra Tabila, trenutno 103. igrača sveta. Rezultat još gori (0:6, 2:6), meč još kraći, na radost nekoliko desetina Čileanaca koji su se sjajno zabavljali.
PROČITAJTE JOŠ
Njima niko nije javio da je Milojević pre samo deset godina (tačnije 7. januara 2013.) bio broj jedan na svetskoj ITF juniorskoj listi i da su mu predviđali mnogo uspešniju karijeru. Najviše je stigao do 125. mesta kao singl igrač, a juče je delovao i znatno stariji i bezvoljniji od svog protivnika, inače prvog nosioca ovih kvalifikacija.
Kakav je utisak ostavio najbolje ilustruje ponašanje nekolicine navijača koji su ga hrabrili sa „to, matori“, ali i dvojice dečaka, tu negde oko petnaest, šesnaest godina, koji su veliku zastavu Srbije sakrili u ranac već posle polovine prvog seta.
„Čileanci“ su u istoriji ovdašnjeg sporta bili i ostali sinonim za sjajnu generaciju mladih fudbalera, koji su 1987. godine postali svetski prvaci. I kad se Jugoslavija raspala, to nije sprečilo većinu igrača te reprezentacije da naprave sjajne fudbalske karijere, kao Predrag Mijatović, Zvonimir Boban, Robert Prosinečki, Gordan Petrić, Davor Šuker… Ne samo pod utiskom veselih navijača u crvenim dresovima – nema naših „čileanaca“.
Pelcer zvani Novak Đoković gde se primio primio, novih mladića ni na pomolu… Ispratiću, of course, i juniorske turnire koji se po tradiciji igraju tokom druge sedmice Australijan opena, pa ću da se rado ispravim, ako tada bude nekih novih imena, uz koje bi moglo da se napiše „nada srpskog tenisa“.
Takva odrednica već nekoliko godina prati sada već 21-godišnju Olgu Danilović, ali tek 155. na WTA listi. Nju sam pre tri godine, ovde u Melburnu, ispratio kroz prva dva kola kvalifikacija, kad je prvo savladala zemljakinju Jovanu Jović, a potom ispala od Ruskinje Varvare Gračeve, pa se nadam da ću joj ovom prilikom biti bolja „talija“. Baš kao i 28-godišnjoj Nataliji Stevanović, koja takođe startuje drugog dana takmičarskog pretprograma.
U obe konkurencije ima dosta igrača i igračica prepoznatljivih prezimena, ali uz to ne piše SRB i ne stoji naša zastava. Da pomenem samo Filipa Misolića (Austrija, 21 godina, 149. na listi), Aleksandra Vukića (Australija, 26, 130), Aleksandra Kovačevića (SAD, 24, 158), Filipa Sekulića (SAD, 19, 543), Selenu Janićijević (Francuska, 20, 188), Aleksandru Božović (Australija, 23, 307. na WTA listi)…
Ako neko od njih nešto napravi, odnosno za početak se plasira u glavni žreb, pokušaću da napišem nešto zanimljivije. S druge strane, meni je juče bilo baš zanimljivo da uživo posmatram meč u kome je 18-godišnja Amerikanka Ešli Kruger (183.) u tri seta savladala deset godina stariju, ali daleko poznatiju Eženi Bušar.
Iako je sada tek 317. igračica sveta, nedavno je bila jedna od učesnica vašara u Dubaiju, pod firmom Svetska teniska liga, kao član ekipe „Zmajevi“ (Kites), koju je predvodio budući svetski broj jedan, ne samo po mom mišljenju, Norvežanin Holger Rune. To što sam lepu Kanađanku gledao pre dvadesetak dana u po moju Miru i mene opasnoj „Koka-kola Areni“ u Dubaiju (da ne čeprkam sada već zalečene ogrebotine), manje je važno od činjenice da sam jučerašnji meč posmatrao u za mene novoj „KIA areni“ sa tačno 5.000 sedišta. Ovaj objekat je otvoren za prošlogodišnji Australijan open i vlasništvo je države Viktorije, koja je u njega utrošila 271,5 miliona ovdašnjih dolara (u našoj valuti oko 190 miliona evra)…
PROČITAJTE JOŠ
A ima i nešto sasvim lično. Prilikom mog prvog boravka u Melburnu, u januaru 2014. nisam ni pomislio da bih mogao da se akreditujem i da kao novinar pratim jedan grend slem. A onda je Ana Ivanović u četvrtoj rundi pobedila Serenu Vilijams (4:6, 6:3, 6:3), pa sam sa kolegama iz Blica pokrenuo postupak da me nekako uguraju za ništa manje nego finalni meč.
Ostalo je istorija, buduću gospođu Švajnštajger je u četvrtfinalu izbacila tada potpuno nepoznata Eženi Bušar, koju je u polufinalu savladala pobednica čitavog turnira, Kineskinja Li Na. Ona je u finalu pobedila Čehinju Dominik Cubulkovu, ako se nje uopšte neko još seća… Osim, Vikipedije i mene, jer sam tada prvi put propustio da uživo posmatram jedno grend slem finale!
I da se zna, Verdaska nisam pomenuo zbog…
BONUS VIDEO Koliko života ima Novak?
