4
"Bog s nami", ovim rečima se, na ruskom, reporterima Nova.rs obratio omaleni, dežmekasti vozač Karen Garibijan, dok je ispucalim prstima gladio uglačanu ćelu, a drugom rukom palio mašinu kojom će ih odvesti do Nagornog Karabaha.
Pročitajte još:
„Kak vera u vas“, započinje razgovor religijskom temom na početku putovanja do granice ovog ratom razorenog regiona, u kome Jermeni i Azerbejdžanci pregovaraju topovima i raketnim lanserima. Tamo ćemo morati da nađemo malo luđu glavu koja će nas odvesti do Stepanakerta, glavnog grada Arcaha (stari jermenski naziv za Nagorni Karabah).
Krhko primirje opet je prekršeno.
Sinoć su gađani civilni ciljevi u Stepanakertu i Šušiju. I azerbejdžanski zvaničnici tvrde da su na njihove gradove ispaljene rakete.
The enemy signature:
Over the night, once again violating the humanitarian ceasefire, the #Azerbaijani Armed Force struck with missiles at the civilian settlement of #Artsakh, including the capital #Stepanakert. pic.twitter.com/Dy5RXKfqNp— Shushan Stepanyan (@ShStepanyan) October 17, 2020
Karenov sin služi u specijalnim jedinicama u Nagornom Karabahu. Ponosan je zbog toga, ali zbog trenutne situacije ne želi više da govori o sinu. Deset godina stari rasklimani korejski daevu poneo je na put ovaj neobični jezički koktel – Karen govori ruski i jermenski, Filip i ja srpski i engleski. Doduše u letu uhvatimo po koju reč ruskog. Isplatile su se pijanke sa ruskim kolegama… Imamo i pomoć četvrtog člana posade – gugl translejta.
Ostavljamo široke bulevare i monumentalne zgrade od tufa, kamena koji je obojio ceo Jerevan u ružičaste boje.
Za nama ostaje i vrh Ararata, veoma važne planine za Jermene. Sam pogled na masiv, čiji se vrh uzdiže na više od 5.000 metara izaziva jezu i uspravlja dlačice na rukama.
„Tu ispred je granica sa Turskom“, počinje Karen i pruža svoje kvrgave prste prema beloj kapi Ararata.
„Znate li da se tu zaustavila Nojeva barka“, podseća nas na biblijsku priču o potopu i njene moderne interpretacije.
„Na toj granici je ruska vojska. Vidite onu crkvu. Tu je 12 godina bio Grikor Lusavorić. On je u Jermeniju doneo hrišćanstvo“.
Dok rasklimani automobil naslaže kilometre pod točkove, pored nas promiču vinogradi, plantaže kajsija, lubenica…
„Ovo je araratska dolina. Tu raste najbolje voće. Ima dobar položaj, lepo je osunčana i pogodna za uzgoj“, objašnjava Karen.
Časove geografije smenjuju časovi istorije i očas smo ponovo u 1915.
„Iza Ararata su ostali reoni gde su vekovima živeli Jermeni. Ostavili su ih za vreme genocida 1915. kada su se oni koji su preživeli rasuli po celom svetu“.
Pored nas prolaze ruski kamazi i lade, ali i skupi automobili evropskih i japanskih proizvođača.
„Ovim putem se ide u Iran“, nastavlja Karen svoju ulogu turističkog vodiča.
Klisura blizu Vajka sa okomitim stranama i mračnim šupljinama neodoljivo podseća na Tifran u Crnoj Gori. Karen predlaže da nakratko posetimo crkvu Tardat blizu Vajka. Objašnjavamo mu da žurimo da stignemo u Goris, gradić blizu granice sa Karabahom. Treba da stignemo na vreme, nađemo drugog vozača i krenemo za Stepanakert u neko normalno doba.
„Hoćemo li da stanemo da jedete, da se malo osvežite. Ne brinite, ja ću to platiti. I voleo bih da budete moji gosti kada se vratite. Sada žurite, a ja bih voleo da vam pokažem neka mesta da vidite lepote Jermenije“, pokazuje Karen jermensko gostoprimstvo koje zatičemo na svakom koraku.
Dan polako izmiče, već kasnimo u odnosu na plan. Kako se primičemo granici atmosfera se zgušnjava i sve su češći kontrolni punktovi.
Tokom celog putovanja primam rođendanske čestitke. Sudeći po izveštajima sa terena, za ovaj rođendan dočekaće me ozbiljnija pirotehnika i vatromet. Ulazimo u Goris i pripremamo pancire i šlemove. Pred nama je rat. Još nam samo fali vozač. Čekamo ga. Spremni smo za Stepanakert.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
