Pisac Branko Rosić ove nedelje gostovao je kod Miljane Nešković u podcastu Snaga uma, gde je govorio o iskonskoj potrebi čoveka za kontrolom i sigurnoću, ali i načinima na koje svi mi vapimo za slobodom u svakodnevnom životu – slobodom od pritisaka društva, radnog vremena, mejlova, previsokih očekivanja porodice i svih ostalih predodređenosti.
„Svako slobodno vreme me tera na razmišljanje. Najbolje ideje dobijam na putovanjima. Video sam tako jednu beskućnicu u Normandiji, koja je prelepa i pitao sam se kako je ona kapitulirala tako mlada. Tako je nastao lik u mom novom romanu, izmaštao sam ceo njen život. Sad dolaze grozna vremena, pa na ulici završavaju i bivše učiteljice i mnogi koji su žrtve krize“, osvrnuo se Branko Rosić na inspiraciju za lik u svom novom romanu Dolazak matadora koju je pronašao u sudbinama ljudi koji su često jako obrazovani i vidno lepo vaspitani, a žive na ulici i jasno „ne izgledaju kao da tu pripadaju“. Ovaj fenomen se i u Beogradu sve češće može primetiti, jer smo svedoci lepo obučenih, pristojnih ljudi, koji u centru grada preturaju po kontejnerima svaki dan.
POGLEDAJTE JOŠ
„Kad sam bio panker osamdesetih godina, bio je socijalizam, ali su postojali i tada beskućnici. I beskućnici su dolazili stalno do nas da žicaju vinu. Sedne do nas. To je ta sloboda i kontrola. Tada nisam imao frku od njih, ne kao da će mi uraditi nešto, to nemam ni sad, nego u smislu da bih ja mogao tako da završim. Nisu me terali na strah i na razmišljanje o egzistenciji. Međutim, onda sam otišao u vojsku, vratio se, pao prvu godinu na fakultetu i vozio se noćnom vožnjom autobousom, a oni su uvek dolazili da se greju. Beskućnici su se vozili u krug. Onda sam počeo da ih gledam drugačije. Počneš da misliš da bi to mogao biti i ti. U stvari, mi nikad nismo doboljno dobro da bismo ih sažaljevali, nego smo pre svega uplašeni. Donekle sažaljevamo, ali odnekle svi mi imamo i to pitanje – čoveče ovo bi
moglo i meni da se desi“, objasnio je Branko Rosić u delu razgovora koji se ticao naše stalne potrebe za sigurnošću u životu, koja opet nikad nije apsolutna.
Branko Rosić je pisac i novinar koji iza sebe ima tri objavljena romana („A tako je dobro počelo“, „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ i „Dolazak matadora“), bezbroj kultnih novinarskih intervjua, ali i Medalju Britanske Imperije, kojom ga je odlikovala britanska kraljica Elizabeta II. Zbog toga ga zovu nekad „pankerom sa maskom novinara“, a nekad „omiljenim Srbinom na engleskom dvoru“. Rosić piše o egzistencijalnim i vrednosnim karakteristikama aktuelnog trenutka na planeti, tako što se između ostalog bavi nadama i strahovima svojih likova. Baš zbog toga, početna tema razgovora u novoj epizodi podcasta Snaga uma ticala se dve najsnažnije motivacije u životu svih nas – sigurnost i kontrola. Kako nas kontrola guši? Zašto smo tako lako spremni da se odreknemo slobode (tako što kontrolu nad svojim životom prepustimo korporaciji, političkoj organizaciji ili nečemu trećem) zarad sigurnosti koja u praksi zapravo ne postoji? Da li je lakše živeti kako ti se kaže i ne postavljati pitanja, ili sam tabati sopstveni put na kom si za svako nezadovoljstvo samo ti odgovoran? Celo razgovor sa Brankom Rosićem u podcastu
Snaga uma možete pogledati već sada!
Bonus video – Branko Rosić: „Valjda si se naživeo“ je ispiranje mozga za iole starije ljude
Naše podcaste možete slušati i na platformama Google podcast, apple podcast, soundcloud, spotify, stitcher, castbox i deezer.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar