Neko bi stvarno mogao na vaterpolo: Srbija neprekidno osvaja olimpijske medalje od Sidneja 2000.

Sport je taj koji ruši granice, postavlja nove rekorde, piše nove stranice istorije, ali neke zakonitosti se, ipak, ponavljaju.

To je, uz po neko štucanje u vodi, uspeh vaterpolista Srbije. Smena generacija nije mogla da prođe potpuno bezbolno, ne bi bilo normalno da je tako... Sedmorica velikih asova, jedni od najvećih koje je ova zemlja imala, završili su posle Olimpijskih igara u Tokiju sa igranjem za reprezentaciju (Filip Filipović, Andrija Prlainović, Duško i Gojko Pijetlović, Milan Aleksić, Stefan Mitrović, malo posle njih i Branislav Mitrović), pa se dogodilo da ekipa na tri vezana takmičenja nije mogla dalje od četvrtfinala.

Šok, neverica, više nismo zemlja vaterpola, je l' i sad hoće neko na vaterpolo, što bi rekao Dušan Mandić? Razmazili su nas, i to ne malo, uspesima koje smo počeli da podrazumevamo, a to su bili podvizi van granica realnosti.

Vaterpolisti Srbije su dvostruki uzastopni olimpijski šampioni i od 14.00 igraju protiv Hrvatske u finalu Olimpijskih igara 2024. Dakle, i treće zlato u nizu sa najveće planetarne smotre mogu da stave oko vrata. Onako "usput" su bili i osvajači svega ostalog, a pored zvanja olimpijskog prvaka su ne tako davno bili i na evropskom i svetskom tronu u isto vreme.

Sa Hrvatima su poslednje finale igrali baš na OI u Riju 2016. i iz te ekipe su i dalje tu njih četvorica, pomenuti Mandić, kapiten Nikola Jakšić, Sava Ranđelović i Miloš Ćuk, i protivnici imaju četvoricu iz tog meča, plus trofejnog selektora Ivicu Tucka.

“Soccerbet iz Pariza – sponzor izveštavanja”

Ako se ode još malo unazad, dolazi se do podatka o kojem će se tek pričati priče, one najlepše. Naime, vaterpolisti Srbije od Sidneja 2000. na svakim OI osvajaju medalju - 24 godine za redom na svakim Igrama! Mislim da reči teško mogu da dočaraju šta to predstavlja u današnjem sportu.

To znači da im je ovo sad u Parizu bilo i sedmo uzastopno finale OI, a treće finale, posle zlatnog Tokija 2021. i Rija 2016. godine, što dalje znači da su bronze donosili iz Londona 2012. i Pekinga 2008, srebro iz Atine 2004. i još jedna bronza već pomenutog Sidneja.

Mnogi su ih otpisivali, nisu verovali da mogu putem slavnih prethodnika, a oni su po ko zna koji put pokazali da su satkani za, ne velika, nego najveća dela.

"Ponosan sam na sve i samo mi znamo šta smo prošli u ove tri godine. Nismo ušli u finale onako, nego da osvojimo. Verujem da ćemo uzeti zlato ako odigramo kao danas", naglasio je kapiten Jakšić posle meča sa SAD (10:6) u polufinalu, a i posle četvrtfinala s Grcima je rekao kako neće mnogo da priča, jer nisu još ništa uradili i idu po zlato.

Sedam olimpijskih igara zaredom i isto toliko medalja (dva zlata, srebro i tri bronze), nijedne od Sidneja 2000. nisu protekle bez odličja oko vrata naših vaterpolista. Znam da to piše i iznad u tekstu, ali treba ponavljati, stalno, da bi se urezala snaga tog istorijskog uspeha. Jer, samo su još košarkaši SAD u takvom nizu na OI i nijedna druga reprezentacija u timskim sportovima.

Zato, kapica dole, legende, idemo protiv svetskih šampiona i evropskih viceprvaka po to zlato, po koje ste i došli kako je poručio kapiten Nikola Jakšić.

A, kapiten treba da se sluša.

BONUS VIDEO