6
Nije prvi put da me je bilo sramota postupaka prvog čoveka države, ali scena u kojoj predsednik Srbije usred sale Generalne skupštine Ujedinjenih nacija pravi cirkus sa srpskom zastavom, jednim od najznačajnih simbola naše države i nacionalnog identiteta, transferisala mi je pozamašnu količinu blama.
Mogu samo zamisliti šta li su sve mislili i kakve su asocijacije imali prisutni u sali, gledajuću Vučića kako u svom, odavno uvežbanom maniru skrušenosti, prenemaganja i patetike stišće zastavu, naslanja je na čelo, roni suze, da bi se na kraju njom zaogrnuo kao da se nalazi na severnoj tribini Marakane, a ne usred zgrade svetske organizacije. Nama nije bilo ništa nepoznato, ali njima je, u najmanju ruku, moralo biti čudno, neprirodno i neshvatljivo.
I sve ono što je sa tim simbolom, po naredbodavnom automatizmu ili doslednoj revnosti spram lojalnosti Vođi rađeno ovde u Srbiji bio je samo nastavak igrokaza kojem se normalan svet iščuđavao, dok je kod onog dela stanovništva čiji je prag tolerancije na manipulaciju pomeren do nivoa da se sve što vlast plasira prima zdravo za gotovo, to izazivalo naizmenično gnev, ushićenje i euforiju.
Rezolucija o Srebrenici, u suštini benigna i neobavezujuća i, ako ćemo pošteno, i nepotrebna, ( priču o tome „zapečatio“ je Međunarodni sud pravde u Hagu osuđujući vinovnike tog strašnog zločina) – dokumentom se 11.jul proglašava Međunarodnim danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, osuđuje negiranje genocida, kao i veličanje ratnih zločinaca – neviđenom propagandom naše vlasti uzdignuta je na nivo kolektivne osude celokupnog srpskog naroda i države Srbije kao genocidnih, traženje ratne odštete uz ostala čuda i pokore posle kojih ne znamo kako ćemo dalje živeti i opstajati.
Ne bi bilo preterivanje reći da su sam Vučić i njegov režim, dižući larmu i izvrćući činjenice, postali neka vrsta eksternog kosponzora pomenute rezolucije, s obzirom da su joj učitavali sve one narative, prilagođavajući je za (zlo)upotrebu na unutrašnjem planu uoči predstojećih lokalnih izbora. Nisu svet i inicijatori rezolucije insistirali i govorili o Srbima kao genocidnom narodu, tu priču je pustio i na njoj insistirao upravo Vučić sa svojim režimskim satrapima i apologetskim medijima koji su nas danima ubeđivali kako će svakom Srbinu 23. maja na čelo biti ugraviran žig genocidnosti koji će nam ostati za vjeki vjekov.
PROČITAJTE JOŠ:
Za svaki slučaj, kako bi se gradivo utvrdilo, sa bilborda i one kuletine u Beogradu na vodi su nas ubeđivali da nismo genocidni narod ( da nisam pročitao, ne bih znao), a kad je stvar „finalizirana“ organizovane su „svadbarske kolone“ na ulicama Beograda sa sve barjacima proturenim kroz prozore automobila.
Jedino što nikome živom nije bilo jasno da li se slavilo ili žalilo, jer su, upravo od Vučića, otkako se stvar usijala, stizale oprečne poruke: čas smo predstavljani kao žrtve koje će „međunarodni zlotvori“ žigosati strašnom stigmom genocidnosti, čas kao pobednici, jer su za rezoluciju glasale 84 države, dok je protiv bilo 19, a 68 zemalja je bilo uzdržano.
Sada će se znati. Upravo prisustvujemo „matematici“ koja aksiomatizuje, šta drugo nego pobedu. Odmah po povratku iz Njujorka predsednik je na jednoj od njegovih televizija izveo računicu po kojoj „od 191 zemlje sa pravom glasa, 107 nije glasalo za“, da „onih 84 zemlje koje su glasale za čine tek 43,5 odsto članica UN“ sa zaključkom kako će „ući u udžbenike da su velike sile poražene od jedne male Srbije“. Šta ćeš više za veseli se srpski rode.
U suštini, od čitavog ovog galimatijasa profitirao je Vučić i on zaista ima razloga da slavi. Odigrao je predstavu koju će dobro naplatiti 2. juna i biće ovo jedinstven primer da se kampanja za Vlasotince, Niš, Čačak, Blace, Palilulu, Vračar, .., vodila na Ist Riveru. Pitanje kanalizacije, zapuštenih fasada i ulica, nedostatka vrtića i školskih toaleta, krađe opštinskih budžeta, zatrpano je vrućom nacionalnom temom stavljenom u kljunove onog dvoglavog orla na zastavi. Zato nisu daleko od istine zapadni mediji koji su rezoluciju okvalifikovali kao međunarodni „diplomatski fijasko“, „iznuđen čin podeljene međunarodne zajednice s obzirom da je izglasavanje rezolucije bilo daleko od jednoglasnosti“ i kao „nešto najbolje što može da se desi predsedniku Vučiću u ovom trenutku“. Mene samo brine kako li će i kada nama naplatiti ovaj poklon i ustupak njemu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
