13
Ovako deco. Poruku koju vam šalje ovo društvo, od vrha do dna, mada je u pitanju tautologija jer je i vrh dno dna, kao i mnoge vaše porodice, jeste: ako vam otac ima moć, novac, oružje, majka zna borilačke veštine i ima višak adrenalina, a vi ste dovoljno ojačali da možete nokautirati nastavnika/nastavnicu – ne morate da učite da biste popravili ocenu ili završili školu. Da, završili, jer danas ne učite i ne obrazujete se, nego - završavate. Sve češće, po kratkom postupku. Odaberete način na koji ćete i za koju ocenu izmaltretirati nastavnika, porodično se dogovorite ko će biti egzekutor pedagoške misije i uputite se u školu, nađete tog mučenika i prezentirate ponudu: hoćeš ti da upišeš dvojku/četvorku/peticu dok ti je još čitava ruka ili da popiješ nokdaun pa da tebi brojimo do osam.
Nešto slično se dogodilo nastavnici biologije u Osnovnoj školi „Jovan Dučić“ na Novom Beogradu u četvrtak kada je majka učenika petog razreda fizički napala zbog ocene koju je zaključila njenom sinu, čupala je za kosu i udarala je. Tri dana ranije učenik šestog razreda u Osnovnoj školi „Vasa Pelagić“, verbalno i fizički napao je nastavnicu muzičkog jer mu je, pazi ti nje, zabranila da puši u učionici. Kad su se našli kod direktora, odgurnuo je uz „antologijske“ reči: „Šta je, šta hoćeš, marš tamo, ko te je šta pitao“. Pa, da. Sada (se) pitaju i propituju učenici i roditelji a ne nastavnici.
Ovo su dva najsvežija slučaja, a niz fizičkih napada u kojima ima polomljenih nastavničkih ruku, jagodičnih kostiju, noseva i lobanja, preko uvreda i iživljavanja – psovki, pretnji, omalovažavanja, izmicanja stolica ili lepka na njima, popunio bi ovaj novinski stubac. Statistika beleži da se godišnje prijavi od 10 do 12 napada na nastavnike, da je 7,5 odsto bar jednom u životu doživelo fizički napad, da ih je 27 odsto izloženo verbalnom i psihičkom nasilju i da je 13 odsto doživelo uznemiravanje van škole. Malo ili mnogo? Rekao bih, previše! Jer, ne radi se ovde o podzemlju ili užasima velegradskog saobraćaja u kojem se ludaci svakodnevno tuku ili ubijaju zbog čukanja ili parkinga, već o obrazovnim institucijama gde se formiraju (tako bi, bar, trebalo) buduće ličnosti, gde su pedagozi u ulozi drugih roditelja i gde bi međusobno poštovanje i tolerancija morali da se podrazumevaju, a ne da moraju da se mešaju policija i tužilaštva.
A šta smo mi uradili? Od učionica i školskih dvorišta smo napravili ringove i ulicu. Od roditelja rđave primere. Od učenika monstrume. Od nastavnika žrtve. I to žrtve za koje, ako ih napadnete, plaćate kaznu od 30.000 dinara. Ako napadnete psa to će vas koštati deset puta više.
PROČITAJTE JOŠ:
Hoćemo li da u svakoj učionici sedi policajac ( već svaka škola ima po jednog), ili da nastavnici uz dnevnik nose oružje? Koji će normalan roditelj u takvu školu poslati dete i šta bi ono tamo moglo da nauči, osim da se nasilje raširilo i razobručilo i tamo gde ga, ni pod tačkom razno, ne bi smelo biti.
Pitamo li se ko će nam obrazovati decu? Dekani fakulteta koji obrazuju nastavne kadrove su svojevremeno uputili apel i predlog kako da se reši deficit nastavnog kadra, a možemo zamisliti kako će rastuće nasilje i razbojnički odnos prema pedagozima, uz ponižavajući materijalni položaj, stimulisati nekog da se školuje za tu vruću stolicu. Znamo da se na jednom beogradskom fakultetu za nastavnički smer prijavio bukvalno jedan student. E, pa, decu će nam, kako mi jednom reče jedna stara učiteljica, ubuduće obrazovati i vaspitavati njeni „dvojkaši“ i „trojkaši“, što možda i jeste ispunjenje više pravde, jer će se, konačno, sresti sebi ravni sa obe strane katedre, ali šta ćemo sa većinom dece koja su normalna, vaspitana, žele da uče i čiji roditelji ne trče u junu da im „čupaju“ veću ocenu vukući nastavnicu za kosu? Koliko god izgledalo da je sve otišlo dođavola, normalni su većina i ne smemo dozvoliti da oni budu kolateralna šteta sistema vrednosti skorojevića i siledžija koji ćerke odgajaju kao starlete, a sinove kao delikvente. Za takve postoje drugi objekti i ustanove. U prvima može da se lepo zarađuje i za taj zanat ne treba diploma samo još da se posao legalizuje, u drugima vas izdržava država, a (pre)vaspitavaju cimeri iz ćelija.
I zato se slažem sa stavom Foruma beogradskih gimnazija koji kaže da je došlo „vreme da đačke knjižice ostanu prazne, odeljenjska veća neodržana a ocene nezaključene“. Popunjavaćemo one partijske.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare