1
Pre osam godina pronela se priča da je menadžment u južnokorejskoj fabrici „Jura“ u Leskovcu radnicima sugerisao da nose pelene kako ne bi trošili vreme na odlaske u toalete.
O toj imbecilnoj i neshvatljivoj ideji za podizanje produktivnosti i kriminalnom odnosu prema radnicima progovorio je tada za list „Danas“ predsednik sindikata Sloga Željko Veselinović: „Tukli su ih metalnim palicama, žene su napastvovali seksualno, iako silovanja nije bilo. Zabranjivan im je odlazak u toalet i savetovano da nose pelene. Kada nekom pozli, hitna pomoć se zove u fabriku i ukoliko radnika ne odvedu u bolnicu on je dužan da se vrati poslu nakon što mu je ukazana pomoć.“
Niko prstom nije mrdnuo, već je fabrika „nagrađena“ sa blizu milion evra nove subvencija od strane države, malo je bilo što je ranije svako radno mesto subvencionisano sa po 10.000 evra.
U međuvremenu se, u odnosu prema radnicima, „napredovalo“ pa se sa metalnih štangli prešlo na stolice. U petak smo obavešteni da je neki šef Koreanac, izvesni Kang, u ovoj fabrici šutirao stolice na kojima su sedele radnice, da bi jednu od njih gađao tom istom stolicom. Da stvar bude gora, nesretne žene su imale sedeće pozicije zbog težine radnog mesta i teških medicinskih problema koje su „zaradile“ upravo radeći tamo.
Pre tri godine se leskovački ortoped Aleksandar Rangelov susreo se sa specifičnom vrstom bolesnika čije je stanje nazvao „sindrom Aptiv“ po tamošnjoj fabrici iz koje su mu dolazili pacijenti, mahom žene, koje su bolovale od upale tetiva, lumbaga, išijasa, hroničnog umora i depresije.
Sami bog zna koliko sličnih i gorih sudbina dele radnici po drugim fabrikama belosvetskih korporacija koje su, uz bogate subvencije ove darežljive države, pohrlile u nesretnu Srbiju da ugrabe profit na jeftinoj radnoj snazi koju je baš kao takvu – „kvalifikovanu, a jeftinu“ – pre desetak godina vlada ove zemlje, u svojoj beskrupuloznosti i beščašću, reklamirala na Si En En-u.
Ovdašnji radnici su postali zamorčići tih gramzivih kapitalističkih monstruma i sopstvene vlasti koja ove veliča i slavi kao investitorske svetosti, dajući im odrešene ruke da naš živalj pretvaraju u bezobličnu pauperizovanu masu i novovekovno roblje. Kao robove nas tretiraju, kao robove nas izrabljuju i kao robove nas plaćaju. Na kraju se evo došlo i do toga da radnike mogu i fizički da kažnjavaju, a da za to ne snose nikakve posledice.
Oni, iz svoje izvitoperene vizure, valjda smatraju da je dovoljno što su se „smilovali“ da ovde dođu i u predgrađima naših gradova podignu hale, uz obilatu pomoć države i lokalnih samouprava koje im ljube skute, obezbeđuju svu potrebnu infrastrukturu i našim novcem finansiraju radna mesta na kojima će im, za milostinje od plata, naši ljudi zarađivati profit koji iznose u svoje domicilne zemlje.
Kad procene da su dovoljno zaradili ili da im se „poslovanje“ više ne isplati, te iste radnike otpuštaju bez trunke samilosti, zatvaraju radnju, kupe pinkle i odlaze. Ovdašnje radništvo, koje je u cunamiju divljačke privatizacije ostalo bez sopstvenih preduzeća i fabrika i bez bilo kakve alternative, poslušno hrli na kapije novih izrabljivača, ćuteći, trpeći i ponižavajući se u strahu da ne ostane i bez te crkavice.
Za tim fabričkim trakama gube i ostavljaju zdravlje i živote, nad njima se iživljavaju razni „kangovi“, sindikalno organizovanje im je unutar firmi zabranjeno, granski sindikati koji postoje teško mogu da ih zaštite, a država je na strani investitora. Vlasnici fabrika postaju i vlasnici radničkih života i njihove sudbine, oni ne rukovode nego gazduju, u tom poretku radnike pretvaraju u najobičnije sluge bez ikakvih prava i u njima vide samo sredstvo koje će im doneti profit, raubujući ih do krajnjih granica dok ih ne pretvore u invalide koji više nisu ni za njih ni za sebe.
Stolica po leđima leskovačke radnice je onaj bič po leđima galiota u potpalublju i zlokobna poruka: mi smo moćni, vi ste ništa. Država ćuti, jer je važno da nam BDP raste, ko će sad misliti o radničkim pravima i njihovom dostojanstvu. Kad ove naše potrošimo stići će novo roblje sa Dalekog istoka a već uveliko dolazi. Živeo korporativni kapitalizam, živele insvesticije, živeo privredni rast, a radništvo neka umre. Samo da pre toga namota dovoljno kablova.
***