Piše Miljana Nešković: Vaspitanje "čvrste ruke" samo učvršćuje propast dece, a i odraslih

Šta nije u redu? „Problem mladih“ u javnosti pokreće se samo kad neki mladi ljudi učine nešto nečuveno, bilo da oderu mačku, maltretiraju nastavnicu ili isprebijaju drugo dete. Prvo satanizujemo tu decu, pa roditelje, a onda sve zaboravimo, jer se pojavio crni panter u Apatinu. Ne postoji sistemsko bavljenje obrazovanjem i razumevanjem mladih ljudi, koji upijaju sav bes od odraslih sa kojima žive, koje gledaju na televiziji i među kojima odrastaju.Deca se ugledaju na bogate, moćne i popularne. Političari koji koriste dramatične narative, učesnici rijalitija koji se svađaju i tuku, glumci koji reklamiraju kladionice, medijski ratovi i javno žigosanje… Sve je to deo našeg života, ali je i deo njihovog detinjstva. Da sve bude još gore, i dalje je na snazi dokazano štetno vaspitanje „čvrste ruke“, prema kom deca treba da slušaju starije, da uče i ne postoje. To što smo nedavno imali skandal sa preskupim udžbenicima stranih izdavača, kao ni to što desničari menjaju lekcije kako im dođe, ne sme da utiče na nepresušni elan mladih.Srbija je kao porodica u kojoj se roditelji ne bave decom, koja onda upadaju u začarani krug autodestrukcije, kako bi skrenula pažnju na sebe. Psiholozi se ubiše objašnjavajući da je agresivno ponašanje kod dece često poziv u pomoć, ali odbijamo da ih čujemo. Umesto da saslušamo decu, nastupiće salve apela da se roditelji utamniče ili kazne, da se problematična deca pošalju na prinudni rad u rudnike, da se maloletni šalju u vojsku i „nauče disciplini“… Potreba za „čvrstom rukom“, potreba je da se problem dece zabašuri. Odraslima je lakše da decu zastraše i ućutkaju, nego da se zaista posvete deci, jer se ni njima niko nije posvećivao na pravi način.„Kako mogu da ti pomognem?“, je najvažnije pitanje, jer je pitanje. Pomoć nikad nije nametanje, ona je uvek pružanje. Decu koja su u problemu treba da saslušamo i da njihove vapaje uvažimo. Nastavnicima treba da se ne osećaju kao lažovi pred učenicima. Govore da treba učiti, biti brilijantan, čestit i vredan u učionicama u kojima deca loših đaka imaju najskuplje patike i znaju da mogu da kinje druge bez posledica, dok deca najboljih đaka nose nasleđenu garderobu i jedu užinu koju su doneli od kuće.Kao što deca treba da se obrazuju i vaspitavaju svaki dan, tako i država mora pitanjem mladih da počne da se bavi redovno, odgovorno i planski. Mi kao društvo, treba da se pomirimo s tim da deca nikad neće biti savršena, jer ni mi sigurno nismo. Na državi je da kreira dobar sistem za pomoć i rešavanje problema kad nastupe, a na nama je da se dovedemo u red, kako ne bismo bili oni koji kinje decu do tačke pucanja.