0
„Ako hoćete da se menjamo - mogu vam dati ništa, a vi meni poklonite nešto“, jedan je od najpoznatijih džinglova pokojnog Radija B92.
U pitanju je deo dijaloga koji je napisao čuveni Duško Radović, a opisuje razgovor jedne devojčice i odraslog čoveka o menjaži. Na čuvenu Radovićevu priču „Razmena“ podsetila me ovih dana izjava našeg novog (starog) šefa diplomatije Ivice Dačića.
„Srbija želi da nađe zajednički interes sa zapadnim zemljama i dogovor oko Kosova, ali ne može da pusti jedinu ruku koja je drži iznad provalije po tom pitanju, a to je Rusija“, objasnio je vrlo plastično i otvoreno poručio: „Ne možemo da pustimo ruku Rusije dok Zapad ne pruži drugu ruku.“
Ali stiče se utisak da smo se možda kasno setili i da do sada pružane ruke sa Zapada nismo baš ozbiljno shvatali. I to godinama. Već dugo se mi ponašamo poput devojčice iz Radovićeve priče. Simpatična je kada slušamo njeno inaćenje, ali možda, ipak, malo razmažena bez svesti da nije centar sveta.
Najpre smo se pravili da rat u Ukrajini ne postoji dok je bilo jasno da se ceo svet deli po tom pitanju. Onda smo počeli da svoje opredeljivanje proglašavamo najvećom svetskom dilemom, kao da će baš naša odluka da donese ključnu prevagu u ratu.
Kada je veliki brat iz Moskve ponudio menjažu, ali ne nama, nego Zapadu, i to „nešto kosovsko za nešto krimsko“, počeli smo da namigujemo tom istom Zapadu.
Naravno, bez jasne ideje šta hoćemo, sve u stilu Radovićeve priče dajemo vam „nešto staro za nešto novo, nešto ružno za nešto lepo, nešto malo za nešto veliko – parče za jedno celo“.
Naš predsednik video je evropski predlog za Kosovo, ali ga nije ni pogledao ni dotakao, verujući, skoro naivno dečje, da će zato taj papir prestati da postoji. Poput deteta kuka i zapomaže kako ga svi pritiskaju i koliko mu je teško. Vodi medijske ratove sa zamišljenim neprijateljem sa Zapada, ali taj isti Zapad moli da mu plati gas i struju ove zime. Onda se, ipak, seti da bi možda mogao da pročita taj evropski papir što nije hteo da ga pogleda.
Sve to vreme građani Srbije ne znaju ni šta im se nudi, ako im se uopšte nešto nudi, ni šta im se traži zauzvrat.
Mogla bi kao i kod Radovića da bude „i tačka za značku“, ali i „tačka i značka za mačku“. Međutim, naša devojčica Srbija i dalje se ponaša kao da je centar svemira, mada odrasli u svetu imaju trenutno i većih glavobolja, kao što je ukrajinska ili energetska kriza.
Ali ne, ne… Tražimo mi pažnju velikih na sve načine, ako je potrebno poslaćemo i „migove“ da jure dronove. Smeju nam se zbog toga. Nema veze, pažnja je pažnja.
Šalu na stranu, važno je podsetiti na kraj Radovićeve priče. Devojčica, koliko god nam bila simpatična, na kraju ostaje bez menjaže:
„Dobro, hoćete li ovako: da ja vama dam ’nemam’ i još nešto, a da vi meni date ’imam’.“
„Ne, ja bih vama dala ’neću’ za ’hoću’… Ako hoćete?“
„Neću.“