U nedelju 6. novembra na Novom bežanijskom groblju u 11 časova, konstatovaćemo surovu činjenicu da je iscurela godina od kako nema Slaviše Lekića (1959-2021).

Mada, pošto svako malo na njemu bliskim televizijama prikazuju neke od dokumentarnih filmova sa njegovim potpisom i snažnim autorskim pečatom, stoji i utisak da je Lekić i dalje jedan od najangažovanijih medijskih poslenika.

Već sami naslovi („Mediji u Srbiji: hronika propadanja“, „Pad haških begunaca“, „Zoran Đinđić: Hipoteka“, „Kako se dogodio narod“, „Junaci doba zlog“, „Vladalac“…) potvrđuju ono što ga je razlikovalo od svih. Uvek se bavio pravim temama u pravo vreme i za to je umeo da pronađe prave medije.

Od listova u kojima je radio kao novinar i urednik (Omladinske, NON, Borba, Naša Borba, Reporter, Danas…) ili im bio osnivač i vlasnik (Status), do knjiga (“Osma sednica CK SK Srbije – nulta tačka narodnog pokreta”, dvotomna antologija “Nije srpski lupati”, „Zamlaćivanje – politička ‘autobiografija’ Tomislava Nikolića“, „Svaka čast Vučiću“…). A onda je otkrio snagu televizijske slike…

Od 2017. do 2019. godine svoju ogromnu energiju pokušao je da prenese i na kolege, kao predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, ali kao da nije naišlo na razumevanje njegovo uverenje da je “bunt protiv vlasti civilizacijska dužnost i moralni, a ne ideološki čin“.

Sada, dvanaest meseci kasnije, vreme je da se upitamo koliko je bio u pravu Petar Ignja, kad je na vest o Lekićevoj smrti napisao:

“Pobuna protiv Vučića više je od dužnosti, to je istorijska neophodnost, da se ne bismo vratili u feudalno doba i da se ne bismo navikli kako je normalno da neko ko nije bude veći feudalac od Nemanje. Kad jedan ovakav novinar ode, a nema ko da ga zameni, brže ćemo stići do feudalizma!”.

BONUS VIDEO: Ivan Mrđen o Slaviši Lekiću