“Britanci uzimaju desetak jednosložnih reči u usta, žvaću ih, progutaju i ispljunu, a to se zove engleski jezik.” Ova dosetka se pripisuje Hajnrihu Hajneu (1797-1856), autoru jedne od najlepših pesama na nemačkom jeziku “Lorelaj”, koju smo mi, po planu i programu, učili napamet u drugom razredu Građevinske tehničke škole.

To što sam od svega zapamtio samo prva dva stiha (Wer reitet so spät durch Nacht und Wind? Es ist der Vater mit seinem Kind) veoma je obradovalo mog ovdašnjeg prijatelja i ispisnika Ditera Dutku. On je poreklom Poljak, rođen je u Nemačkoj, u Australiji živi više od pola veka, pa smo se pre nekoliko večeri sjajno sporazumevali na nekoj čudnoj anglosaksonskoj mešavini.

Tek da se pokaže koliko je bio u pravu čuveni američki advokat Klarens Durou (Clarence Darrow, 1857-1939), kad je, braneći ljude koji su počinili neki prestup zbog nerazumevanja jezika, rekao: “Čak i ako tečno govorite engleski jezik, s kim ćete ga razgovarati?” Tu se nekako uklapa i misao britanskog nobelovca Džordža Bernarda Šoa (1856-1950) da su “nemački i španski prilično dostupni strancima, ali engleski nije dostupan čak ni Englezima”.

Na primedbu Diterovog sina Kala da ćemo nas dvojica početi da pričamo na još nekom jeziku (istina, on je rekao italijanski a ne španski), senior Dutka i ja smo, gotovo u glas, odgovorili: “Možda, posle sledećeg piva?!”

Inače, pre tri godine, ovde u Maleburnu i nekako u ovo vreme, na proslavi Kalovog pedesetog rođendana (i posle nekoliko piva), usudio sam se da pred punom kafanom meni potpuno nepoznatih ljudi otpevam jedinu pesmu čije sam reči znao u originalu. Bila je to „Moon River“, nezaboravna kompozicija Henri Mančinija sa stihovima Džonija Mersera, koju je premijerno 1961. izvela Odri Hepbern u filmu „Doručak kod Tifanija“ (što je nagrađeno „Oskarom“ za najbolju originalnu muzičku numeru).

Osokoljen tim nastupom kasnije sam naučio i uvežbao „Silvia’s mother“ (Dr Hook & Medicine Show) i „Living next door to Alice“ (Smokie). Nije slučajno što sam se opredelio za hitove iz ranih sedamdesetih, kad sam propustio priliku da kao neki moji vršnjaci solidno naučim engleski uz pomoć muzike i filmova (sećate se Marka iz filma „Nešto između“, maestralni Dragan Nikolić).

Istina je da nikad nisam oprostio mom ocu Antonu što me je naterao da u osnovnoj školi učim nemački. „To je tehnički jezik, trebaće ti“, govorio je unapred siguran da kao većina sirotinjske dece sa Čukarice neću stići ni do gimnazije, još manje do nekog netehničkog fakulteta. Istina, tada sam mu više zamerao jer su u „engleskom odeljenju“ bile sve lepše devojčice, koje su kasnije slušale Radio Luksemburg i išle u „grad“ na igranke, dok smo moji drugari i ja preferirali fudbal, kartanje i kafane.

Ponekad je, kažu, jedna jedina reč nekog jezika dovoljna da se ljudi međusobno razumeju. U tom smislu ne bih se više hvalio mojim trenutnim sposobnostima sporazumevanja sa onim Australijancima, koji od srpskog jezika znaju samo „Novak Đoković“. Jer pri tome uopšte nije reč o jeziku, već isključivo o ljudima.

Mada ima nešto i u pivu!