Piše Ivan Mrđen: Najvrednije stvari su besplatne

Tužnu dvogodišnjicu porodica, kolege i prijatelji obeležili su u nedelju na groblju Orlovača i u domu Drčelića, uz osećanje da su jednostavnost, prisnost i dostojanstvo najbolji način da se sačuva uspomena na Stojana, sjajnog čoveka i još boljeg novinara. Za koga je, u ono vreme šoka i neverice, oproštanja i sećanja, kolega Aleksandar Bojić za NIN napisao da je bio "merna jedinica karaktera, novinara koji ne kleči, ne samo pred moćnikom, već ni pred višim urednikom i vlasnikom".

I još je dodao, pomalo i da nas podseti na Stojanovu strast prema lovu: “Novinar kleči i moli se samo pred činjenicama. Zato Stojan nije išao u lov na sitnu divljač. Pucanj iz sačmare, pa koga zrno pogodi… ne priliči čoveku ovako drčnog prezimena. Drčelić je gađao kapitalne primerke. Predvodnike krda i one sa najjačim rogovima. Jer je i sam bio takav, kapitalac među novinarima.”

* * *

„Pročitao sam onu knjigu koju ste mi poklonili prošle godine“, rekao mi je u nedelju Stojanov sin, jedanaestogodišnji Maksim.

„Da, da... u njoj sam zabeležio dan kad si ti rođen“, odgovorih na najpogrešniji način za razgovor sa mlađarijom, nekako s visine i u (pogrešnom) uverenju da je to sasvim dovoljno.

„Niste baš taj dan, već sutradan“, ispravio me je mališan tako drčnog prezimena.

U nastavku sam se uverio da je Maksim zaista pročitao celu knjigu, u kojoj su sabrani moji komentari iz Blica od početka 2011. do kraja 2013. godine, te da mu je posebno drago što je uvodni tekst za godinu u kojoj je on rođen napisao njegov tata Stojan...

„Ako bih bio prinuđen da u jednoj rečenici objasnim šta to svakodnevno radi Ivan Mrđen, usudio bih se da ustvrdim da nam nenametljivo ali uporno propoveda da su najvrednije i najvažnije stvari u životu besplatne“, često sam citirao ovu njegovu rečenicu, obično o nekim svojim jubilejima ili kad bih, jednostavno, hteo da se pravim važnijim nego što jesam...

* * *

Maksim Drčelić je rođen u petak 22. februara 2013. što je dan kasnije zabeleženo u mom „ćošku“ u Blicu: „Čovek nije mator sve dok ima prijatelje koji dobijaju decu. Možda su moji prijatelji i drage kolege Zora i Stojan Drčelić imali svoje razloge da mi ne dostave podatke o tačnom vremenu dolaska na svet, dužini, težini i doktoru koji je juče obavio 'carski rez', ali njihov sin Maksim, kad jednom počne da čita novine, može da ih pita 'zašto je čika Mrđen na dan kad sam ja rođen napisao nešto bez veze'.“

Tih dana smo moja Mira i ja sa našim unučićima Petrom, Anom i Filipom boravili u Bugarskoj, pa mi za sva vremena ostao žal što nisam prisustvovao bučnoj proslavi Maksimovog rođenja u restoranu „Palilula“. Koju sam prvom sledećom prilikom, a to je bilo već za Osmi mart, morao da pomenem:

”Na pijaci cveća u Krnjači sinoć su se ruže prodavale po ceni od 65 do 120 dinara komad, što znači da će danas galantniji kavaljeri za tri najlepša cveta morati da izdvoje i do hiljadu dinara. Verovatno će neki od njih zažaliti za davnim vremenima, kad je za Osmi mart bilo dovoljno da napišu pismene zadatke na temu ’Zašto volim svoju majku’, ali teško da je iko ikad u tim sastavima ispričao dirljiviju priču od one pre desetak dana u restoranu “Palilula”. Drugar Stojan dobio sina, bilo veliko slavlje, a onda je, kako to inače biva, jedan uzeo muziku ’pod svoje’. Da bi mu sačuvao koji dinar, te da bi i ostali zapevali neku svoju pesmu, ponosni tata mu oduzeo novčanik, ali je morao da popusti kad je ovaj sklopio ruke i rekao: - Daj mi, molim te, petsto dinara još samo za ovu pesmu. To je pesma moje majke!”

”Znam, to je bio čika Najo”, rekao mi je kasnije Maksim, kad sam počeo da ga preslišavam, čisto da proverim da li je zaista pročitao baš svih devetsto i kusur ”Mrđenovih primećivanja”, kako je svojevremeno moje zapise nazvao legendarni Radivoje Bojičić.

”Da, da... A njegov sin Uroš se rodio u nekoj sledećoj knjizi”, našalih se, zaista zbunjen revnošću mog najmlađeg čitaoca, uz obećanje da ću mu prvom narednom prilikom pokloniti i knjigu u kojoj je u februaru 2018. zabeleženo rođenje Uroša Sedlarevića, na radost njegovih roditelja Maje i Milića zvanog Najo.

* * *

”Meni se dopalo i ono što ste napisali za baka Anđu”, sad je Maksim počeo da proverava moje pamćenje. Priznajem, tek kad sam došao kući video sam moj zapis od utorka 10. aprila 2012. godine:

”Moj prijatelj Stojan svakih sedam do deset dana odnese majci, koja živi na drugom kraju grada, hrpu novina sa proteklim datumima. Ona to do nove ture pažljivo iščita, pa kad joj sin dođe prepričavaju i događaje koji su u ovom našem užurbanom svetu pali u zaborav već posle dva, tri dana. Njemu, kako kaže, veoma često bude krivo što neke od suvislih i visprenih komentara svoje majke nije mogao da mi ispriča kad su bili aktuelniji. Kao, na primer, onaj o romansi ministra Milutina Mrkonjića i jedne poznate pevačice: - Ne verujem da je moguća takva veza. Gospođa Bekuta je ozbiljna žena!”

* * *

”Znate, mene je zaista interesovalo kakve su bile te godine kad sam rođen”, tako nekako je mlađani Drčelić zaokružio naš razgovor, a ja sam, čisto da moja bude poslednja, dodao: ”Kakve su bile te godine, možda najbolje kazuje njen naslov!”

Knjigu je 2016. objavio ”Mostart” iz Zemuna, na promociji u ”Dorćol Platzu” 27. februara iste godine su govorili Veselin Simonović, Stojan Drčelić, Slaviša Lekić (1959-2021), Bojan Ljubenović i izdavač Dragan Stojković.

I za kraj njen naslov: ”Sa Tadića na Vučića”!