Ivan Mrđen Foto: agencija Intelier

Petnaest je punih godina, decenija i po, od kako nas je iznenada napustio Dragan Dadica Jovanović (1949-2009), moj najbolji drug iz srednje škole, rane mladosti i onoga što smo nazivali život kad smo postali „porodični ljudi“.

Danas ću na Lešću (parcela 43, u 11 časova) njegovoj udovici Ljubinki i sinovima Stanislavu i Borku pokloniti primerak nedavno objavljene monografije povodom stogodišnjice Građevinske tehničke škole, u kojoj je i moj tekst „Pohvala najgorim đacima“.

* * *

Obično se prilikom proslave vrednih jubileja, a to je svakako čitav vek postojanja jedne škole, biraju reči i pohvale su uglavnom upućene onima sa „naj“ pridevima: najstariji, najbolji, najuspešniji, najomiljeniji…

Na proslavi devet decenija postojanja i uspešnog rada GTŠ, a bilo je to 5. februara 2015. u teatru „Zvezdara“, ja sam kao „poznata ličnost, nekadašnji učenik“, rekao da sam u zdanje u Hajduk Stankovoj 2 ušao u septembru 1964. i posle četiri godine, sa odličnim uspehom, stekao zvanje građevinskog tehničara. Tom prilikom sam naglasio da ja i danas umem da tačno nacrtam spajanje zidova od 38 i 51 centimetar, ali šta to vredi kad ni jedan jedini zid nisam napravio.

Zato mi je trajno ostala enigma kako i zašto su od nas koji smo samo po četiri godine proveli u GTŠ kasnije postajali piloti, trgovci papirom, novinari, cvećari, službenici, vojna lica… dok su se oni, koji su se i po šest, sedam godina mučili sa školskim planom i programom, svi odreda bavili građevinarstvom čitavog radnog veka.

Ekskurzija u Bovecu (Slovenija), jesen 1966. godine: Ivan Mrđen, Marina Vujaklija i Dragan Jovanović, iza njih Zoran Čičkarić Foto: Privatna arhiva

A mnogi, poput Dadice, i do kraja života. Zato je moje podsećanje na “najgore đake” bila neka vrsta spomenika svima koji su nešto dužim pohađanjem Građevijske tehničke samo utvrdili nauk za sva vremena.

Ponavljanje godine je u to vreme u Hajduk Stankovoj bilo kao „dobar dan“, prvenstveno zbog strogih i principijelnih profesora kojima je gradivo bilo svetinja a ocene nešto što se mora zaslužiti. Iz mog G13 u drugi razred, od trideset učenika prešlo je samo nas sedmoro, pa su nas rasporedili po drugim odeljenjima, mene u G22.

PROČITAJTE JOŠ:

Tada sam upoznao Dragana Dadicu Jovanovića. Na njegovoj sahrani, na groblju Lešće, 15. juna 2009. godine, rekao sam da se on celog života bavio građevinarstvom i da je na sve kritike zbog prekoračenja rokova ili nešto lošijeg kvaliteta radova, odgovarao kako “urađenom poslu mane nema”.

Jednom mi je objasnio tu građevinarsku logiku da se greške prilikom zidanja ispravljaju kod malterisanja, da greške malterisanja popravlja moler, a ako nešto i posle molera ostane neravno da tu treba – okačiti sliku! Ironija je sudbine da je Dadicu srčana kap pogodila baš u trenutku kad je sa svojim kumom Borkom Džunovim nameštao neke slike.

Vazda nemirnog Dragana su izbacili iz škole u trećoj godini, jer se osim znanja zahtevala i disciplina, od poštovanja profesora i drugara, a posebno malobrojnih devojaka, do obaveznog nošenja školskih uniformi i redovnog dolaženja na časove i vežbe…

On je do diplome stigao “vanredno”, kako se tada govorilo, ali je bio i ostao građevinski preduzimač u najboljem smislu tih reči, i po poznavanju građevinarstva i po preduzimljivosti. U tome je bio mnogo bolji od većine nas koji smo sa odličnim ili vrlo dobrim uspehom završili školu u Hajduk Stankovoj.

Drugari iz G22, proleće 1966. godine: Dragan Jovanović, Milan Marjanović, Mihailo Đorđević, Vukman Knežević, (stoje) Branko Đurić, Petar Trkulja i Ivan Mrđen Foto: Privatna arhiva

Druženje i prijateljstvo sa Dadicom Jovanovićem je u velikoj meri uticalo na čitav moj život, jer sam osnovačka čukarička prijateljstva vremenom zamenio ekipom iz njegovog dvorišta, omeđenog Dalmatinskom, Đušinom i Ulicom Draže Pavlovića. Na žalost, većina naših drugara više nije sa nama, poput mog neprežaljenog kuma Branka Arbutine zvanog Albanac (1950-2009), Miodraga Laleta Vasića (1950-1988), Slobodana Pakija Arsića (1947-2021), Slavka Nanevića zvanog Antra (1951-2020), Slobodana Miloševića zvanog Gušter (1947-2009), nema ni legendarnog Zorana Jovanovića Zrpe (1948-2006), dugo već nisam ništa čuo o Bogdanu Boci Turudiji, desnom krilu OFK Beograda iz njegovih najboljih dana…

Možda sam zbog svega toga ostao izvan nekih glavnih gradskih tokova, jer smo mi voleli fudbal, kafane i kartanje, možda sam zbog svih njih malo odužio sa studijama, možda smo takvi kakvi smo svi morali da se poženimo i dobijemo decu pre tridesete godine… ali nema baš ničega zbog čega sam ikad zažalio. Ponajmanje zbog toga što ću i danas ponoviti da mi je Dragan Dadica Jovanović bio i ostao najbolji drug!

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare