0
Nakon što je premijer Miloš Vučević na proslavi Dana Republike Srpske pripisao stihove Alekse Šantića Đuri Jakšiću, malo sam se podsetio lektire i prošetao kroz Šantićev rodoljubivi ciklus. Ima zanimljivih pesama.
Najindikativnijom mi se učinila „Moja otadžbina“, pa je prenosim u celosti:
Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad’ zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.
Ovdje u bolu srca istrzana
Ja nosim kletve svih patnja i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka,
To je krv moja iz mojijeh rana.
U meni cvile duše miliona;
Moj svaki uzdah, svaka suza bona
Njihovim bolom vapije i ište…
I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja —
Moj dom i moje rođeno ognjište.
Ne samo što odiše „sabornošću“, sentimentom omiljenim Vučeviću a i prikladnim proslavi Dana Srpske, nego u njoj – gle simpatične slučajnosti – ima i krvavih šaka.
Eto, samo kratka ideja za razmišljanje…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
